Pravoslavka na čelu katoličke bolnice

Beogradski đak, profesorka dr Nadežda Basara je danas direktor Interne klinike "Maltezer Franziskus" u nemačkom gradu Flenzburgu, druge po veličini bolnice ovog karaktera u tom regionu. U Nemačku je otišla bez znanja ijedne reči nemačkog jezika, ali to joj nije zasmetalo da ubrzano nauči strani jezik i da vrlo brzo stekne i zvanje docenta, pa profesora, ali i da pet godina bude na čelu transplantacionog centra Univerzitetske klinike u Lajpcigu.

Dr Nadežda Basara: Borac protiv smrti

Zahvaljujući profesorki Basari taj centar je po rezultatima lečenja leukemije i broju obavljenih transplantacija izbio na prvo mesto u Evropi! Povodom Dana državnosti, nedavno je odlikovana zlatnom medaljom za velike zasluge.

Kako ste doživeli ovo priznanje?
- Ova zlatna medalja je, pored mojih pacijenata koje sam lečila i kojima sam pomogla, za mene najveće priznanje. Takođe, ovo priznanje mi ukazuje i na to da me se Srbija nije odrekla.

Da li je bilo teško uskladiti privatni život i karijeru?
- Odrasla sam u patrijarhalnoj beogradskoj porodici. Uzor mi je bio otac, koji je bio vrsni hirurg, pa je nekako bilo logično da upišem medicinu. Moje srce, na početku karijere, osvojio je mašinski inženjer Branislav, čiji je otac bio jedan od direktora Narodne banke Jugoslavije. Ljubav smo krunisali brakom, a onda dobili Vukašina i Miljanu, koji su danas odrasli ljudi. Moj poslovni život je od prvog dana nekako išao uzlaznom putanjom, tako da ništa manje nije srećan i uspešan od privatnog. Sredinom 90-ih godina prošlog veka bila sam načelnik funkcionalne dijagnostike na Institutu za hematologiju Kliničkog centra Srbije, a Branislav je bio direktor predstavništva u Beogradu jedne od najuspešnijih privatnih firmi tadašnje Jugoslavije.

Podrška muža

Koliko vam je značajna podrška porodice?
- Kada je 1990. godine profesor Rolović u preporuci za američku stipendiju za mene, između ostalog, napisao da imam stabilan porodični život, smejala sam se i pitala ga kakve to ima veze sa mojom naučnom karijerom. Međutim, kad sam došla u Nemačku, postalo mi je jasno šta to znači. Moja uspešna karijera, pre svega, počiva na višedecenijskoj nesebičnoj podršci supruga Branislava, koji je u Nemačkoj završio subspecijalizaciju za inženjera farmacije i eksperta iz oblasti sterilizacije bolničkih soba, operacionih sala, kao i takozvanih čistih soba gde se proizvode transplantati.

Šta vas je odvelo u inostranstvo?
- Preokret u našem životu se desio 1996. godine, kada sam dobila tri poziva iz inostranstva. Dva su bila iz klinika u Parizu i jedan iz Nemačke. Deca su išla u osnovnu školu, Vukašin je imao 13, a Miljana osam godina. U to vreme je u penziju otišao profesor Zoran Rolović, moj učitelj hematologije, čovek koji me postavio za načelnika i nekako se sve očas posla promenilo. Vrlo brzo po dolasku novog rukovodstva postalo mi je jasno da za moja interesovanja i naučne ambicije u hematologiji oni nemaju sluha. Tada sam nekako i shvatila da za mene u Beogradu nema više mesta. Suprug je odlučio da će žrtvovati svoju karijeru, kako bi mi pomogao da se lakše snađem. Nismo mnogo razmišljali, otišli smo u Nemačku.

Da li ste znali nemački?
- Niko od nas nije znao nemački jezik, a ja sam tečno govorila engleski i francuski. Bilo je nedoumica, ali ne i straha. Roditelji su bili brižni i smatrali su da krećemo u avanturu koja nosi neizvesnost i nesigurnost i zato ih naša odluka nije obradovala. Međutim, izdržali smo sva iskušenja i ostali jaki.

Koje su vas teškoće dočekale u inostranstvu?
- Moja karijera u Nemačkoj bila je posuta trnovitim ružama. Međutim, pamtim samo ruže. Trnje sam takoreći zaboravila.

Koliko često pomoć traže pacijenti iz Srbije?
- Na svoj rad gledam isključivo kroz to koliko uspešno lečim ljude. Veliki broj obolelih iz bivše Jugoslavije, ali i iz čitave Evrope, zove i traži pomoć. Zadovoljna sam kad mogu da im pomognem, makar savetom. Ipak, posebno sam osetljiva na bolesnike iz Srbije. Moj prvi pacijent iz Srbije bio je 30-godišnji inženjer iz Požarevca. Došao je sa teškim oblikom akutne limfoblastne leukemije. Primao je terapiju citostatika, prošao je četiri ciklusa i nije bilo rezultata. Da bih mu spasla život, preostalo mi je jedino da ga hitno ubacim u neku studiju za nove lekove. Imala sam odlične kontakte sa kolegama iz Frankfurta i na moju molbu 2001. godine ubacili su ga u studiju za novi lek glivek. Posle terapije bolest se potpuno povukla, pa mu je od nemačkog dobrovoljnog davaoca presađena kostna srž i više od 12 godina uživa sa porodicom u svom novom životu.

Objavili ste 180 naučnih radova u najeminentnijim svetskim medicinskim časopisima (kolege širom planete su ih citirale 4.000 puta) i pre nekoliko godina ste stekli titulu profesora medicine.
- Još su samo dve žene, rođene Nemice, sa specijalizacijama iz hematologije i onkologije, stekle zvanje profesora medicine. Nedavno je usledilo još jedno priznanje za moju posvećenost poslu, naučnom i istraživačkom radu. Naime, prva sam doktorka pravoslavne vere koja je ikada postala direktor u jednoj katoličkoj bolnici kao što je "Maltezer Franziskus" u Flenzburgu. I to još po pozivu Malteškog reda.

Kako glasi vaš životni moto?
- Sve materijalne vrednosti mi mogu oduzeti i sve mogu da izgubim, ali ono što je najvrednije kod ljudskog bića, ono što imam u glavi, ostaje samo moje.

Između nauke i dece

Nadežda Basara je rođena 1957. godine u Beogradu, gde se i školovala. Kao načelnica funkcionalne dijagnostike na hematologiji Kliničkog centra Srbije 1997. godine odlučila je da prihvati ponudu iz Nemačke. Glavni načelnik transplantacionog centra na univerzitetskoj klinici u Lajpcigu je postala 2005. godine, a profesor medicine početkom 2007. godine. Na poziv Malteškog reda postala je i direktor Interne klinike u bolnici "Maltezer Franziskus" u Flenzburgu.

Profesorka Basara je objavila više od 100 naučnih radova i izvršila transplantacije na više od 1.800 teško obolelih pacijenata od raznih hematoloških bolesti. Ona je jedna od pet profesorki medicine u Hematološkom i Onkološkom društvu Nemačke. U žižu srpske javnosti dospela je pre nekoliko godina, kada je od najtežeg vida aplastične anemije izlečila Željka Mitrovića, vlasnika Pink televizije.

Udata je i ima dvoje dece. Sin Vukašin je završio elektrotehnički fakultet u Darmštatu i vrstan je vaterpolista i košarkaš. Radi kao rukovodilac projekata prenosa energije u firmi iz Štutgarta. Kćerka Miljana je diplomirala na prestižnoj muzičkoj akademiji u Frajburgu i pokazala se nepobedivom na takmičenjima mladih pijanista Nemačke. Trenutno završava psihologiju u Ulmu i hoće da se posveti kliničko-psihološkom i muzičkom lečenju bolesnika.

- Jedino zbog čega žalim jeste što nisam više vremena provodila sa decom. Plašim se da sam preskočila neke trenutke njihovog odrastanja, ali srećom oni tvrde da nemaju šta da mi zamere i na tome sam im zahvalna, kaže dr Basara.