Bombardovanje Srbije (3): Dve trećine pacijenata umire
Doktorka Bojana Bokorov, nekadašnja zamenica upravnika Klinike za radiološku terapiju Instituta za onkologiju Vojvodine, postala je meta progona jer je prva progovorila o trgovini listama čekanja na ovom institutu. Od tada kao uzbunjivač javnosti ukazuje na sve propuste u lečenju obolelih od malignih bolesti u Srbiji.
Kako biste ocenili stanje u srpskim bolnicama u kojima se leče maligne bolesti?
- Onkološki kapaciteti u regionalnim bolnicama i kliničkim centrima su u prvom redu malobrojni, pa su i usluge koje pružaju deficitarne. A recimo dobili smo mamografe od Japana koji još nisu pušteni u rad, jer ništa nije urađeno u pogledu njihove montaže, obuke kadrova i uspostavljanja mobilnih jedinica. Broj ultrazvučnih aparata je takođe nedovoljan, a za neke preglede potrebna je i posebna sonda koja se dodatno kupuje, a u nekim slučajevima ona znači sam život. Maligne bolesti se kasno otkrivaju i zbog siromaštva stanovništva, nemogućnosti plaćanja privatnih pregleda i nezainteresovanosti državnih lekara za rad zbog niskih plata.
Koliko su duge liste čekanja na početak lečenja?
- Liste čekanja u ustanovama tercijarne zdravstvene zaštite su takve da se beleže katastrofalni rezultati u pogledu ozdravljenja obolelih. Za zračenja raka pluća čeka se devet meseci, a za rak dojke pola godine. Jasno je da su posledice pogubne.
Koliko aparata za zračenje postoji u Vojvodini?
- Na teritoriji Vojvodine sada rade samo dve mašine, od kojih je jedna kupljena 2004. godine i može se reći da je na kraju svog radnog veka. Danas u Vojvodini dnevno na red dođe 60 bolesnika, a zna se da se na listi čekanja nalazi oko 1.200 obolelih od raka kojima je potrebno zračenje. Oko 10.000 Vojvođana oboli u toku jedne godine, od toga oko 7.000 zahteva zračenje, a sa dve mašine u celoj Vojvodini može se ozračiti svega 2.000 ljudi!
Bombardovanje Srbije: |
Šta biste još istakli kao veliki problem?
- Veliki problem predstavlja i neizdavanje potvrda o nemogućnosti lečenja u roku od 30 dana, što je inače zakonska obaveza direktora onkoloških klinika, a sa kojima bi oboleli od raka mogli da se leče u okruženju na teret RFZO i tako spasu i produže život. Sa ovim je ministarka zdravlja upoznata, ali ne reaguje. Iz tog razloga, kao i zbog nedostataka mašina za zračenje i visokoobrazovnog kadra, dve trećine onkoloških bolesnika umire u roku od pet godina, na godišnjem nivou
10.000 ljudi više nego što bi trebalo.