Vojni orkestar za svadbe i sahrane

Nekad se bez njih nisu mogli zamisliti državni praznici, a svaka vojna sila koja drži do sebe nije mogla bez pleh orkestra. Međutim, sa jugoslovenskom vojskom nestali su i njeni muzičari, a danas sviraju uglavnom u civilne svrhe - na poslednjem ispraćaju.

A oni, gde god sviraju, na svadbi, državnim jubilejima, vojnim manifetacijama ili sahranama, sviraju iz duše. Reč je o jagodinskom pleh orkestru, jednom od retkih koji je ostao u Srbiji od nekadašnjih tridesetak vojnih duvačkih orkestara. Čini ga petnaestak muzičara iz Jagodine i Ćuprije, a čak četvorica su njegovi članovi od samog osnivanja 1961. godine.

Muzika u bazenu "Lepe trenutke pamtim sa raznih takmičenja. Najradije se sećam takmičenja duvačkih orkestara u Užicu kada smo se kupali u uniformama u bazenu a basista Stevan Nićiforović iz Kalenića skočio je u vodu u društvu svog instrumenta. Pamtim i takmičenje državnih vatrogasnih orkestara u Vrnjačkoj Banji, kada su posle zabave u snu svi pričali šta su radili na zabavi", priča Miomir Mihajlović Siki.

Kapelnik orkestra Branko Mančić prvi put je nastupio na železničkoj stanici kada je u Jagodinu dolazio Tito.

"Ranije smo imali mnogo više posla, a sada nas uglavnom zovu građani od Kraljeva do Batajnice, a Vojska Srbije i policija samo prilikom polaganja venaca ili državnih praznika. Mislim da nas civili pozivaju najviše zbog toga što imamo razne uniforme, poput policijskih i svečanih gardijskih, takozvanih SMB uniformi. Takođe, narod voli i to što smo disciplinovani, što se ne smejemo, niti šalimo, već sve vreme sviramo u stavu mirno", priča Branko Mančić.

On kaže da ni posle toliko godina svoj posao ne obavlja rutinski, već ga na svakoj sahrani nešto dirne. Zbog toga nema običaj da gleda fotografiju pokojnika kraj sanduka.
 

"Jednom sam mahinalno pogledao u pokojnikovu fotografiju i shvatio da je to jedan moj prijatelj. Bilo mi je mnogo teško. Ruke su mi odjednom pomodrele i da mi nisu dali šećer i čašu vode, mislim da bih se srušio. A nekada naša muzika toliko rastuži rodbinu pokojnika da traže da prestanemo da sviramo, jer njegovi najbliži padaju u nesvest od tuge. To se dogodilo kada je umro jedan mlađi čovek, a mi smo svirali "Tišinu" i "Mama Huanita". Njegovoj staroj majci bilo je mnogo teško. Kako se ona osećala saznao sam kada sam sahranjivao svog oca Stojana. Kada su moji prijatelji zasvirali, bilo mi je mnogo teško", dodaje Mančić.

Ovaj orkestar ima razumevanja za sve, pa čak i kada neko nema para. Jednom je umrla neka žena, koja je kuću ostavila rođaki. Ona, pak, nije imala novca za muziku. A testament je važio samo ako je ona sahrani uz pogrebnu muziku. I članovi ovog orkestra svirali su besplatno.

"Sećam se i kada je umrla veoma mlada devojka. Zasvirali smo "Kalež, bre, Anđo". Prišao nam je njen otac i rekao da smo mu ublažili tugu, jer je muzika učinila kao da je njegova kći još uvek živa. A kada je nekom čoveku umrla supruga, tražio je da četiri puta za redom sviramo "Sneg je opet Snežana". I kada sviramo "Ako umram, il zaginam" i slične pesme i nama suze krenu na oči. S druge strane, dešava se i da rodbina naruči boemske pesme koje je pokojnik voleo, pa zbog tih veselih pesama neko od rodbine pocepa crnu košulju, jer se sete pokojnog rođaka, koji je bio veseljak", seća se Mančić.

Njegovom kolegi Miomiru Mihajloviću Sikiju, koji je u orkestru od svoje trinaeste godine, najteže je kada umre neko mlad, a pamti i kada su nekoliko puta prelazili više od 10 kilometara da bi nekog ispratili na poslednji put.

"Jednom smo pešačili devet kilometara na 39 stepeni, a drugi put nas je supruga zamolila da pešačimo svirajući i tako obiđemo sva mesta koja je pokojnik voleo. Tad smo prešli 11 kilometara".

U orkestru su i dva člana iz Ćuprije. Petar Jevtić, profesor muzičke škole koji svira 40 godina a u orkestru je godinu dana, i Predrag Miletić, učenik muzičke škole.

"Mi smo najškolovaniji muzičari. Što se mene tiče, sviram već 25 godina, a u orkestru sam tri meseca. Nije mi bilo teško da se uklopim, jer za profesionalca ništa ne predstavlja problem. Meni je jedino teško da sviram po suncu", žali se Miletić.

Kapelnik orkestra Branko kaže da od umetnosti, novinarstva i muzike nikada nije moglo da se živi, a danas je još malo gore.
 

"Jedna truba košta 3.000 evra. Ako za nastup uzmemo od 15 do 20 evra po članu orkestra, koliko puta treba da sviramo da bismo mogli da kupimo novu trubu? Dešava se i da pukne koža na bubnju koja košta 80 evra. Da bismo je zamenili, treba da sviramo četiri-pet puta. Zbog toga sve što zaradimo, praktično, damo na instrumente", objašnjava Mančić, koji kaže da ima 17 različitih instrumenata.

Vojnički taktovi Mančić još kaže da oni koji su završili muzičku školu moraju da se obučavaju da bi svirali u njihovom orkestru. "Moramo da sviramo veoma precizno i tačno. Dovoljno je da se odsvira samo jedan pogrešan takt i da sve bude upropašćeno. Kada neko od članova nije mogao da svira, pozivao sam razne muzičare, ali oni nikada nisu mogli da sviraju tako kao Siki", zaključuje Manča, koji je deseta klasa vojnih muzičara koje je obučavao Srba Veličković, ali te škole više nema.