Krediti, najveća srpska mora (2): Robovi banke i države

U Pčinjskom okrugu posle 2000. godine mnogo ljudi je u traganju za poslom i biznisom okušalo sreću sa kreditima kako bi osiguralo budućnost sebi, deci i familiji. Krediti su uglavnom bili oni Dinkićevi, iz Fonda za razvoj Republike Srbije ili oni za pokretanje početnog biznisa, takozvani start-ap krediti. Sreća se tražila u izgradnji hladnjača, sušara, pokretanja tekstilne, obućarske i tapetarske proizvodnje, u otvaranju ugostiteljskih objekata, raznih zanatskih radionica, butika...

Foto: Ilustracija

 

Retko ju je ko i našao, većina je zadužena u kreditima do guše završila na psihijatriji ili internom odeljenju vranjske bolnice. Za sve njih zajednički imenitelj propasti je dužničko ropstvo - uže oko vrata ili lanci na nogama koje su im nametnule poslovne banke kao posrednici između klijenta i države. Neki su kivni na banke, neki na sebe, ali najviše njih na državu.

Branko S. (45) iz Vranja sa suprugom je otvorio krojačku radnju u užem centru grada. Umesto sigurnog posla i plate dobili su kredite koje su jedva vratili, a danas svaštare na buvljoj pijaci kako bi preživeli, oni i njihova osmogodišnja ćerkica.

- Bila je ta famozna 2006. godina kada je Nacionalna služba za nezaposlene pokrenula inicijativu za prijavljeni kod njih da sami pokrenu biznis, tako što će dobiti po 130.000 dinara, nešto više od 1.000 evra, govoreći da je to dovoljno da se krene u svetlu budućnost. Pošto nisam radio, video sam šansu da imam porodicu i da budem svoj čovek, nezavisan od roditelja sa kojima sam živeo u porodičnoj kući.

Prijavio sam se za te pare i tu je bila moja najveća greška. Odlučili smo da otvorimo šnajdersku radnju jer je supruga samouka šnajderka, iako je završila Učiteljski fakultet. Na posao učiteljice mogla je samo da sanja, nismo imali odgovarjuće rodbinske i političke veze, ali ni dovoljno para za druge varijante zapošljavanja. Završio sam Višu strukovnu školu u Vranju, tehnološkog smera, ali bolje da nisam ni išao i davao novac za upise i polaganje ispita. Posla nije bilo - počinje priču Branko.

Stručnjaci u NZS-u tvrdili su da je više nego dovoljno 130.000 dinara da sami pokrenu biznis.

- Govorili su da za registraciju radnje ne treba više od stotinak evra. Za još 500 može da se kupe dve polovne šnajderske mašine, police i radni sto. Kad se sve izračuna, čak može i da ostane nešto novca, tako su nam rekli - kaže Branko.
Procedura registrovanja preduzeća nije bila toliko komplikovana. Trajala je oko dve nedelje, dok se novoosnovana firma upiše u agenciju za privredne registre i dobije PIB broj. Shvatio je da mu je dati novac od 130.000 dinara nedovoljan da pokrene bilo koji biznis i otvori firmu.

- Brzo sam uvideo da neću moći da vratim kredit. Snimala se španska serija sa mnom i suprugom u glavnim ulogama - tvrdi Branko.
Krenule su pozajmice od prijatelja za osnovna sredstva (opremu, kiriju za lokal, struju, komunalije, knjigovođu, doprinose, plate, poreze, nekih agencija kojima se nešto plaća....), pa kredit kod poslovne banke.

- Prvo smo uzeli novac na zajam od mojih i ženinih roditelja kako bismo krenuli. Imali smo nekoliko polovnih šivaćih mašina kako bismo zaokružili proizvodnju u jednoj radnji, ništa više. Ali posla nije bilo. Radili smo za velike tekstilne firme, ali sitne poslove, za male pare koje nisu mogle da nam pokriju osnovne troškove. Ono što smo sami sašili prodavali smo po bagatelnim cenama, na crno. Umesto da prekinemo odmah i izađemo iz dužničkog ropstva, odlučili smo se za kratkoročni kredit start-ap, koji je uzela žena za otvaranje početnog biznisa.

- Uspeli smo da nabavimo potrebnu dokumentaciju tako što smo ogovarajućem licu koje se razume u državne poslove i ima veze gde treba dali proviziju ili mito, svejedno. Naš "dobrotvor", kasnije smo saznali iz optužnice, sačinjavanjem fiktivne dokumentacije o nabavci i isporuci opreme i radeći druge uslužne poslove, zaradio je pet miliona dinara od korisnika start-ap kredita. Govorilo se o ukupno 70-80 firmi i oko 300 sumnjivih kredita iz Vranja i drugih delova Srbije. Mi smo konkurisali za 10.000 evra i dobili ih. Kredit nam se učinio izuzetno povoljan. Male kamate, produženo vraćanje, a u međuvremenu krenuće biznis i biće svega, za nas, za državu i za banku. Ispostavilo se da će biti samo za banku i državu, za nas uže oko vrata - priča Branko.

Sa parama koje su imali kupili su još polovnih "novopazarskih" mašina, ali osim long poslova drugo nisu mogli da nađu, zaposlili su u međuvremenu nekoliko radnica koje su prijavili, pa odjavili, pa preneli mašine u kuću i radili u suterenu na crno, ali ništa nije pomoglo. Kredit je došao na naplatu, a oni nisu imali novca ni za osnovne kućne potrebe. U međuvremenu im se rodila i ćerkica.

Foto: Ilustracija

 

- Shvatio sam, ali kasno, da ljudi sa 10 puta većim parama teško odlučuju da započnu biznis u Vranju, a da sam ja sa crkavicom od nešto više od 1.000 evra započeo nemoguću misao. Novi kredit, umanjen za 2.000 evra date provizije, nije mogao da nas vrati u život i posao jer nismo imali šta da radimo, kome da prodamo, u stvari bila je to šnajderska radionica koja nije mogla da radi iako iz nje nismo izlazili bukvalno 24 sata. Bilo je kasno kada smo uvideli da radimo samo da isplatimo račune državi i bankama. Napravili su od nas moderne robove - navodi Branko.

Onda su jednog dana shvatili da moraju da podvuku crtu.
- Podvukli smo je kada sam ja prešao na insulin, a supruga je zbog poremećaja sa štitastom žlezdom završila u bolnici. O visokom krvnom pritisku da ne pričamo, pijemo redovno lekove, ujutru i uveče. Imali smo sreću u roditeljima, ženinim, koji su rešili da nas izvuku tako što su prodali stan u Nišu koji su nekada teškom mukom zaradili i stekli radeći u inostranstvu. To je trebalo da bude poklon našoj deci kada krenu da studiraju.

- Od dobijenih 1.000 evra od države do duga od 30.000 evra trebalo je da prođe osam godina. Ni mnogo ni malo, ali previše ako se sagleda naše zdravlje koje smo dali u najboljim godinama. Umesto sigurnog porodičong posla danas se bavimo svim i svačim. Kao i većina Vranjanaca egzistenciju nalazimo mimo zakona.

Dažbine ne plaćamo, nismo zaposleni, na birou smo, nemamo imovinu i nema šta da nam otmu - završava gorku životnu priču naš sagovornik Branko.

Svima poručuje da kada ulaze u dil sa državom i bankom oko biznisa da se sete one narodne: "Tri puta meri, jednom seci", da ne bi bilo posle po onoj: "Dala baba dinar da uđe u kolo, a dala bi dva da izađe."

Sutra - Krediti, najveća srpska mora (3): Ne morate sve da znate