Vidovdan (5): Ko je vera, a ko nevera

Sveti Vid ili Svetovid je kod baltičkih Slovena bog svetlosti i obilja, ali i rata, pobedonosac. Poštovan je kao bog bogova, a njegovi su atributi mač, zastava, orao i koplje. Njegovo svetilište, kao što pokazuje nađeni hram u baltičkom gradu Arkoni, zasvođeno je crvenim krovom, u žrtveniku su bile purpurne zastirke, a u sanducima mnoštvo purpurne odeće, kao znamenje krvi. Svešteni konj pri njegovom hramu bio je belac, za koga se verovalo da noću izlazi i bori se protiv neprijatelja, pa se zato jutrom ukazivao blatnjav. Svetovid je imao četiri glave i mogao je odjednom da gleda na sve četiri strane sveta - svevideći bog.

Srpska pravoslavna crkva 28. juna čini spomen proroku Amosu i Svetom knezu Lazaru, dok Sveti Vid ne postoji u hrišćanskom kalendaru. Crkva je Vidovdan kao praznik prvi put uvela tek krajem 19. veka, 1892. godine, stavljajući iza imena Svetog Amosa i kneza Lazara svete srpske mučenike. Tako su se kosovski i slovenski mit konačno spojili.
 

Narod veruje da se na Vidovdan sve vidi. I na Kosovu se 1389. videlo ko je vera, ko nevera. Legenda kaže da se svake godine na Vidovdan u gluvo doba noći sve vode na Kosovu zacrvene od krvi kosovskih junaka. Zato se na Vidovdan nikad ne peva, ne igra i ne veseli. Ukućani bi na ovaj dan iznosili na provetravanje posteljinu, ćilime, devojačku spremu, ali su na sunce iznosili i seme, tapije i novac da bi se blagostanje množilo. Devojke su tog dana počinjale ručne radove, a devojčicama su majke davale prvo pletivo. Uoči Vidovdana se brala vidova trava, kojom se leče očne bolesti, ali se koristila i za predviđanje budućnosti, jer Svetovid sve vidi. Devojke su ubrano cveće stavljale uveče pod jastuk i govorile bajalicu: "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."

Ujutro na Vidovdan devojke su vezivale cveće crvenim koncem, nosile na reku i potapale u vodu. Sutradan bi prskale strukom mladiće koje vole, to je bio momku znak da je izabran.