Satanizam - najbrži put do pakla
Gluvo doba noći. Odblesci sveća koji se vide kroz prozore i poluotvorena vrata crkve nagoveštavaju da je sluzba u toku. Neobično, jer datum u kalendaru ne ukazuje da je u pitanju neki crkveni praznik sa noćnim bdenjem. Bliži pogled otkriva da je u pitanju ritual, ali neočekivan, koji se ne odvija u skladu sa hrisćanskim bogosluženjem. Na zidu visi raspeće Hristovo okrenuto naglavačke. Po podu, oko oltara, polomljeni krstovi, ikone su poskidane sa zidova i razbacane, ikonostas razvaljen, prostor obasjavaju naopako okrenute sveće, a na oltaru leži gola devojka, raširenih nogu kojoj se iznad glave nalazi slika đavola sa glavom jarca ili vola. U toku je crna misa. Ovo nije filmska scena, već scena koju većina ljudi ima u glavi kada se spomene satanizam i satanističke sekte.
Služba se nastavlja, a predstavlja izvrnut ritual hrisćanskog bogosluženja. Na kraju, da bi sve bilo dosledno izokrenuto, do kraja, umesto celivanja oltara - časne trpeze, “sveštenik” seksualno celiva golu devojku, što posle njega čine i svi muški učesnici koji to mogu i žele, a sve je samo uvod u opštu orgiju.
Da bi ostala trajna uspomena na učinjeno delo, sve crkvene knjige se uništavaju i naliju uljem i vodom. Opis crne mise, na kome je filmska industrija gradila svest o satanizmu, je deo zapisnika-priznanja iznuđenog od nesrećnika optuženog da se bavio veštičarenjem u vreme inkvizicije tokom srednjeg veka.
Međutim, događaji govore da ovo nisu sećanja na periode mračne prošlosti i rezultat nečije mašte, nego da se odigrava ovde i sada. Ako se za mesto događanja navede Trstenik, Zaječar, Novi Sad ili neko drugo mesto u Srbiji neće se pogrešiti. Samo crkva u Zaječaru je na opisan način krjem 90-ih više desetina puta oskrnavljena.
O satanistima se u Srbiji govori uglavnom onda kada se desi neki stravičan zločin ili samoubistvo tinejdžera koji se povezuju sa delovanjem satanističkih sekti. Satanističke sekte su od satanizma kao fenomena veoma različite i mnogo mlađe.
Uprkos teškim optužbama koje na račun satanista stavljaju druge religiozne grupe, stanisti postaju sve više društveno prihatljivi. Jedan od primera je Kraljevska mornarica Velike Britanije koja je 2005. godine posle odluke Vrhovnog suda primila u svoje redove i satanistu. Odluka Vrhovnog suda se zasnivala na slobodi veroispovesti. Ovo nije usamljeni slučaj prihvatanja satanista u šire društveno okruženje, koje uprkos otporu zajednice savremene društvene institucije nameću pozivajući se na građanska prava.
Kako ni svi satanisti nisu među sobom i isti, a da bi se njihovo delovanje, shvatanje i uticaj razumeli treba poći od samog početka i razjasniti šta je satanizam.
Satanizam
Satanizam je zajednički pojam koji povezuje različita verovanja i kultove. Zajednički su im simboli, strahopoštovanje i divljenje Satani ili sličnim likovima iz različitih mitologija. Satanisti koji veruju u judeo-hrišćanski koncept Satane su povezani sa dnašnjim hrišćanskim regilijskim sistemom, pošto se bave istom teologijom prikazanom u Bibliji.
Satana, takođe nazivan Lucifer, se prvi put javlja u hebrejskoj bibliji kao anđeo koji iskušava čovekovu veru i poštovanje pravila koja je postavio Jehova. U Knjizi o Jovu anđeo dobija ime Satana (onaj koji optužuje). U mnogim ranim jevanđeljima Satana se opisuje kao kosmički neprijatelj Gospoda i Isusov iskušitelj. Kasnije, u Knjizi otkrovenja postaje i onaj koji donosi Armagedon i Apokalipsu. Kod hrišćana i mislimana Satana se shvata na različite načine, najčešće kroz buntovno ili ljubomorno suprotstavljanje ljudskom rodu, Isusu i Gospodu. Opisuje se i kao posrnuli anđeo ili demon koji vlada podzemnim svetom.
Iako religozni Satanizam nastaje tek u 20. veku osnivanjem Satanističke crkve 1966. godine, morlna panika protiv satanizma javila se već krajem 17. veka u Francuskoj tokom Puazon afere.
|
Od satanista ne treba očekivati da vam zakucaju na vrata kako bi sa vama podelili svoja uverenja ili vam dobronamerno priđu na ulici dok zamišljeno čekate nekoga. Danas, oni se nalaze na svetskoj mreži. "Srpska" Crna ruža ima svoj profil na Fejsbuku (profil je potpuno zatvoren i mogu da ga vide samo članovi grupe), a Crni plamen na MajSpejsu (oko petnestak prijatelja grupe). |
Teistički satanizam
Poznat i kao tradicionalni ili spiritualni satanizam, to je oblik za koji je karakteristično verovanje da je Satana božanstvo ili sila vredna obožavanja. Potraga za znanjem je prema mnogim spiritualnim satanistima veoma važna kako bi se udovoljilo Satani, jer se on izjednačava sa zmijom koja je nagovorila Evu da pojede jabuku za Drveta znanja.
Neki Satanu doživljavaju kao Bafometa, hermafroditsku zver, vladara znanja. I druge satanističke grupe, poput luciferijanaca, su u potrazi za saznanjem. Veruju da je Jehova tvorac sveta, a Satana biće koje se uzdiže iznad njega. Treći pak veruju da je Jehovu stvorio Satana. Prema ovom verovanju Satana predstavlja slobodu i protivi se svim pravilima i načelima koja postavlja hrišćanstvo. To što je Eva pojela jabuku znači da čovek nije besmrtan i da maksimalno mora da iskoristi svoje vreme na zemlji. Zbog toga oni (satanisti) teže da sa oslobode svega što ih kontroliše i sputava na bilo koji način. Pod tim "sve“ se najčešće podrazumevaju hrišćanske vrednosti i norme i pravni sistem koji nameću moderna društa.
Luciferijanizam
Luciferijanizam se često poistovećuje sa satanizmom jer se u svakodnevnom govoru Satana i Lucifer izjednačuju. Neki pripadnici pokreta prihvataju ovu identifikaciju, doživljavajući Lucifera kao blažu i prosvetljeniju verziju Satane. Drugi pak, odbijaju da ih nazivaju satanistima, smatrajući da je Lucifer mnogo pozitivniji i podnošljiviji ideal od Satane. Ova grupa je u svojim verovanjima inspirisana mitovima drevnog Egipta, Rima i Grčke, a u praksi zapadnim okultizmom.
Luciferijanci se prvi put spominju u papinom dokumentu Gesta Treverorum iz 1231. godine. U njemu su žene i muškarci, koji veruju (i javno govore) da je Lucifer nepravedno izbačen iz raja, nazvani jeretici i seksualni perverznjaci.
Luciferska crkva je moderna organizacija koja se pojavila u SAD-u u drugoj polovini 20. veka. Crkva se bavi proučavanjem antičkih naroda, nadajući se da će u tome naći mudrost koju će inkorporirati u Luciferov repertoar.
Ateistički satanizam
Lavejov satanizam i Satanistička crkva
Nastao je 1966. godine kada je Anton Šandor Levej (crni papa) osnovao Satanističku crkvu u San Francisku u SAD-u. Njegovo učenje se zasniva na individualizmu, samokontroli i moralu "oko za oko“, filozofiji Fridriha Ničea i njegovoj ideji nad-čoveka. Satanistička crkva praktikuje rituale i ceremonije koje je razvio okultista Alister Krouli. Za razliku od spiritualnog satanizma, Levejov ne podrazumeva obožavanje Satane u smislu božanstva, već kao simbol telesnosti, smrtnosti i zemaljskih vrednosti.
Anton Levej ne samo da je osnovao prvu satanističku organizaciju i digao Satanizam na nivo religije, već je 1969. godine sastavio i satanističku bibliju.
Članovi Satanističke crkve se dele na one koji samo imaju člansku knjižicu i na aktivne sataniste. Da bi neko postao satanista, odnosno pripadnik Satanističke crkve dovoljno je da uplati 200 dolara. Aktivan član se postaje nešto teže, a sama Crkva nikada nije objavila podatke o tačnom broju svojih članova i sledbenika. Pretpostavlja se da ih širom sveta ima na desetine hiljada.
Američki antropolog Edvard Modi je u svojoj studiji “Kratka istorija satanizma” preneo iskustvo koje je stekao tokom dvogodišnjeg članstva u Satanističkoj crkvi. Detaljno je opisao tehnike koje su korišćene u satanističkim treninzima, koji su kombinacija raznih rituala, psihodrame i saveta za seksualnu privlačnost, kao i razne tehnike pomoću kojih će se “Satanin iskušenik” osnažiti i steći samopouzdanje.
Kako navodi Modi u svom spisu, žrtve satanističkih sekti su obično muškarci koji su pre ubistva silovani ili seksualno zlostavljani na najrazličitije načine. Žrtve se pre mučenja vezuju kanapom ili lepljivim trakama što upućuje na sadističke porive satanista. Mučenje se najčešće okončava tako što se nesrećnoj žrtvi vade organi i odsecaju delovi tela, uključujući i genitalije. Na telima žrtava su često nalažene male ubodne rane jer satanisti veruju da se puštanjem krvi mučenog oslobađa i njegova duša. Policija je obično u “crnim crkvama” nalazili verske simbole Sataninih sledbenika - kokošiju krv, sveće i krstove okrenute naopako.
Posle smrrti Antoa Leveja crkvu je preuzeo Blanš Barten, a iz organizacije su polako počele da se izdvajaju i rađaju nove sekte pod zajedničkim okriljem Satanizma.
Jedna od novih organizacija je i Prva satanistička crkva koju je 1999. godine osnovala Karla Levej, Antonova ćerka, kako bi "sačuvala sećanje na lik i delo svog oca“.
Hram Seta
Hram Seta je inicijaciono okultno udruženje koje za sebe tvrdi da je vodeća satanistička organizacija. Osnovao ju je 1975. godine Majkl Akvino i neki članovi i sveštenstvo Satanističke crkve.
Svoju filozofiju nazivaju "prosvećeni individualizam“. Jedan broj pripadnika "duhovnu“ inspiraciju pronalazi u egipatsom bogu Setu (bog protivništva), a celokupan sistem verovanja nazivaju Setianizam. Bog Set je navodno tamni Gospod koji se nalazi iza hebrejske verzije Satane. Obožavanje Seta se sprovodi kroz takozvani ritual Crni plamen.
Akvino je povezivan sa neonacističkim organizacijama, a za sebe veruje da je Antihrist. Komercijalna strana njegove filozofije je verovanje da treba biti bogat i uspešan po svaku cenu, bez obzira na sve.
Red devet anđela
Red devet anđela (ONA) je tajna satanistička organizacija koja se spominje u knjigama koje se bave fašistikim delovanjem Satanizma. Red je nastao u Velikoj Britanii 60- ih godina spajanjem tri neopaganska hrma Kamlada, Noktuliana i Hrama Sunca, a javnost je njime počela da se bavi 80-ih i 90-ih godina prošlog veka.
Red doživljava satanizam kao potpuno individualnu potragu kojom se prevazilaze fizičke i mentalne granice čoveka. Pripadnik Reda mora da dostigne Ničeovu ideju nad-čoveka kroz razne, često veoma opasne rituale inicijacije, dokazivanja i izdržljivosti.
To ponekad podrazumeva tri meseca provedena u šumi bez ikakvog kontakta sa drugim ljudima, ili bavljenje veoma teškim poslovima kako bi se razvili ličnost i vođstvo, što se povezuje skrivenim ciljem satanista za sticanjem bogatstva i materijalnih dobara.
"Ova nova individua će biti neustrašiva, slobodna, orna da istražuje i otkriva život. Takav pojedinac će društvo transformisati u višu, bolju civilizaciju“ navodi se u jednom od štiva ove organizacije.
Red devet anđela je jedini koji "javno" ohrabruje žrtvovanje ljudi kao način odstranjivanja slabosti i bezvrednosti iz čoveka. Ovakav, prema mišljenju pripadika Reda, pravi Satanizam, zahteva prelazak na stranu zabrenjenog i protivzakonitog, na stranu "zlokobnih sila kosmosa“.
Zbog ovako radikalnog razmišljanja Red devet anđela ne samo da je omražen među "običnim ljudima“ već i među umerenim satanista, među koje se ubrajaju pripadnici Satanističke crkve.
Satanistički rituali
Kada se govori o satanističkim ritualima najčešće se na umu imaju satanistički rituali seksualnog ili nekog drugog vida fizičkog zlostavljanja, takozvani SRA. Oni su bili povod širenja moralne panike u SAD-u i ostatku sveta tokom 80-ih godina.
SRA podrazumeva fizičko i skesualno zlostavljanje, a šire značenje uklujučuje i svetsku zaveru bogate i moćne elite koja koristi decu za žrtvovanja, pornografiju i prostituciju.
Optužbe na račun satanista su dolazile iz različitih izvora: policije, psihologa i psihoterapeuta, boraca za prava dece, advokata, roditelja navodnih žrtava i na osnovu svedočenja samih žrtava.
Jedni su satanističke rituale povezivali sa seksualnim zlostavljanjem i mučenjem dece kako bi ih doveli pod okrilje Đavola, drugi sa poremećajima seksualnog ponašanja, nekrofilijom, prisilnim gutanjem krvi i fekalija, orgijama, kanibalizmom, žrtvenim abortusima i žrtvovanjem ljudi...
Termin "satanističko ritualno zlostavljanje“ često se koristi da bi se opisalo ponašanje takozvanih pseudo-satanista koji seksualno zlostavljaju decu, a satanističku ikonografiju koriste kako bi zastrašili žrtve i prisilili ih na ćutanje. U ovim slučajevima nisu u pitanju nikakvi satanisti, već najčešće sociopate i psihopate, pokazale su istrage.
Pored ovih krajnje uznemirujućih primera, većina satanističkih organizacija praktikuje rituale koji se bave magijom karakterističnom za paganstvo zapadne Evrope. Jedan od tih rituala je i "crni plamen“, što je između ostalog i naziv zvaničnog glasila Satanističke crkve kao i satanističke sekte koja ima svoj ogranak i u Srbiji.
"Crni plamen" - ritual posvećen Bafometu
Satanista hoda u krug, u smeru suprotnom kazaljkama sata, a zvono se oglašava devet puta. Zatim izgovara: |
Satanističke sekte u Srbiji
Borgezije
Finski filozof i okultista Helmut Nid i američki novinar Nestor Abrams osnovali su 1951. godine, u američkom gradu Bikonu, u srcu “mormonske države” Juta, satanistički kult Borgezija (Borgessia). Do 1966. godine sekta je u svetu imala preko 60.000 poklonika, pa je podeljena u 11 ćelija među kojima su najuticajnije bile vindzorska i čileanska.
Posle više brutalnih zločina koje su počinili u Velikoj Britaniji, pripadnici ove sekte su bili prinuđeni da se 1981. povuku u ilegalu.
Satanistički kult Borgezija je na teritoriji bivše SFRJ imao najjače utočište u Sloveniji. Članovi ove sekte su se okupljali u istoimenoj ljubljanskoj diskoteci u kojoj su, takođe, Emil Coter i Marjan Gobelič, lideri balkanske ćelije, vrbovali mlade.
Broj članova Borgezije u Srbiji, početkom osamdesetih godina prošlog veka bio je između 30 i 50 i to Vrščani i Pančevci uzrasta od 13 do 22 godine, dok je sekta okupljala mnogo više mladih u Bosni i Hercegovini (oko 600) i Hrvatskoj (između 350 i 400). Danas Borgezija ima svoje centre u Vatinu, Uljmi i Beloj Crkvi sa oko 200 članova.
Crna Ruža
U odnosu na Crnu ružu, koja ima više od 5.000 članova, društveni uticaj i položaj Borgezije je minoran. Crna ruža je na zao glas izašla zbog obreda koji su u sebi uključivali skrnavljenje grobova.
Njen lider i osnivač na prostoru SFRJ je bio Ivica Čuljak, koji se prdstavljao i kao Satan Panonski (1958-1991), poznat vlastima bivše SFRJ po svirepim zločinima i ritualnim ubistivma u kojima je stradalo više od 30 ljudi.
Međutim, Čuljak nije nikada gonjen, niti je za njim ikada bila raspisana poternica. Uhapšen je samo jednom, 1987. godine u Mariboru, zbog posedovanja heroina, ali je ubrzo pušten.
Balkanska posla ne bi bila potpuna, kada u njih ne bi bio umešan Resor državne bezbednosti. Tako se veruje da je Čuljak bio nedodirljiv za pravosudne organe zbog njegove tesne veze sa Stanetom Dolancom. Za Dolanca se priča kako je dao savet Titu da revolucionarni bunt i oštricu mladih otupi koristeći muziku bendova snažno oslonjenih na hedonizam i upotrebu opojnih droga, što je "u Americi brojne progresivne mlade ljude pretvorilo u bezopasne klovnove bez jasne revolucionarne ideje". O Dolancu se, između ostalog, pisalo i da je bio lični prijatelj Antona La Veja. Ivica Čuljak je poginuo 1991. godine u Vukovaru kao "domobran".
Čuljak, vođa Crne ruže, boravio je duže vreme krajem 80-ih u Srbiji, gde je vrbovao nekoliko mladića i devojaka u Nišu koji su, kako su postali njegovi “prvosveštenici” i najverniji sledbenici zaduženi za širenje satanističkih ideja u Srbiji.
Obredi ove sekte zasnivaju se na svirepim ritualima koji zahtevaju i ljudske žrtve. Pre desetak godina jedna maloletna članica Crne ruže iz Niša usmrtila je svoju babu prilikom obreda inicijacije. Česta samoubistva tinejdžera u Beogradu takođe su se povezivala sa Crnom ružom. Međutim, sekta se u Srbiji “proslavila” po skrnavljenju grobova, iako sam čin za pripadnike Crne ruže nema nikakvu mističnu funkciju, već je izraz dubokog prezira prema hrišćanstvu.
Crni plamen
Prva prava satanistička sekta u Srbiji je Crni plamen. To je prva organizacija ovoga tipa koja je odlučila da svoje delovanje učini javnim 1997. godine i da u javnost izađe sa otvorenim pozivom za učlanjenje.
Po priznanju svojih članova, Crni plamen je autentična filijala Satanističke crkve Antona Laveja koja se, posle njegove smrti, raslojila na stotine manjih organizacija blisko povezanih zajedničkim duhom, učenjem i ciljevima.
Mnogi poznavaoci sekti program ove grupe srpskih satanista posmatraju kao smešu sumanutih pseudoverskih ideja i krajnje sebičnosti. Iako imaju znatan broj članova u celoj Srbiji (glavna filijala je u Novom Sadu), nema pouzdanih podataka da pripadnici ove sekte ispoljavaju agresivno ponašanje. Veruje se da je sekta u potpunosti okrenuta bogaćenju i “tajkunima” severne srpske pokrajine.
Ispovest mlade satanistkinje
Na jednom od domaćih foruma postavljena je tema satanizma i popularne kulture, oko čega se razvila živa rasprava, da bi se u nju konačno uključila i jedna devojka koja za sebe kaže da je satanista. Ovako je tekla njena konverzacija sa ostalim forumašima, vrlo ljubopitljivim jer im se konačno ukazala prilika da "uživo" razgovaraju sa nekim iz toliko pominjanih mračnih udruženja.
"Pošto me ljudi konstantno pitaju da li žrtvujem mačke i ostala bića, a ja im konstantno govorim da je to hrišćanska laž, odlučila sam da postavim nešto o svojoj veri. P.S. Radije bih žrtvovala svoje bivše devojke ili momke nego životinje. Životnje su svete.
Postoje razni redovi satanizma. "Joy of Satan“ sveštenstvo je spiritualni satanizam. Satanizam nije "Hrišćanska izmišljotina". Satanizam je stariji od Hrišćanstva i ostalih religija. On nije o duhovima, goblinima, vampirima, monstrumima iz Noći veštica i sličnim stvarima. Satanizam nema veze sa "zlom". Pravi Satanizam je o uzdizanju i jačanju čovečanstva, što je bila namera našeg Pravog Tvorca (Satane). Mi znamo Satanu/Lucifera kao stvarno biće. Mi znamo da je Satana Pravi Otac i Bog Kreator čovečanstva.
Mi prihvatamo svoja uverenja i praksu direktno od Satane lično. Predugo su neprijatelji Satane, kao na primer hrišćanske crkve, imale slobodu da diktiraju laži vezane za Satanu i satanizam.
Spiritualni satanisti su slobodni da žive svoj život onako kako izaberu, odgovornost odgovornima. Živimo po prirodnom zakonu i ohrabrujemo svakoga da razvije sebe do svog punog potencijala." |
