Zašto majka nije htela da živim?
Još pre samo nekoliko dana o tome je samo maštala u besanim noćima, a od prekjuče - zahvaljujući "Vestima" - postalo je stvarnost: Živana Bojić (63) iz nemačkog Trira, u subotu je privila na grudi i zagrlila Dragana Jakovljevića (24), mladića iz Diseldorfa, kojeg je 14. jula 1988. godine, kao tek rođenu bebu, sa još nekoliko kolega iz Hidrocentrale "Perućac", kod Bajine Bašte, otrgla od sigurne smrti koja mu je bila namenjena.
Godinama unazad, kad je putovala u maticu, raspitivala se zna li iko išta pouzdano o sudbini tog deteta ali odgovor nikada nije dobila. Čak su joj savetovali i da se mane "ćorava posla".
Pročitajte sve o sudbini Dragana Jakovljevića: |
Susret Dragana i Živane, odigrao se u organizaciji "Vesti", u mestu Konc, kod Trira, gradu na samoj granici Nemačke i Luksemburga, gde ova žena već godinama živi sa 19-godišnjom ćerkom Dianom. Dragan Jakovljević iz Diseldorfa doputovao je u društvu svoje devojke Tanje Karapandžić, koja je najzaslužnija za ovaj susret.
Da podsetimo, ona se našoj redakciji nedavno obratila pismom sa molbom da rasvetlimo pravo Draganovo poreklo.
Ostavljen u pustari
"Dragan je tek pre neku godinu saznao da je usvojen. Od tada, njegov se život drastično promenio. Meni je veoma teško da ga gledam tužnog i žao mi je da čovek od 24 godine ne zna ko je i odakle dolazi", brižno je napisala Tanja.
Od objave tog apela u "Vestima", mnogo se toga dogodilo. Dragan prikriva emocije, ali na licu mu se ipak vidi kakva mu se drama u duši odvija. Živana često, kao da se ne vide prvi put posle 24 godine, prisno ga hvata sa ruku i ohrabruje, nevešto prikrivajući suze.
- Kada sam odlučio da potražim pomoć "Vesti" i istražim svoje korene, znao sam, recimo, 30 odsto moje priče. Čini mi se da sam sada, zahvaljujući Živani, došao do nekih 70 odsto istine. To je zaista veliki skok, i sada pokušavam da se nosim sa onim što sam proteklih dana saznao o prvim satima svog života i činjenicu da ona koja me je rodila nije želela. I ne samo što me nije želela, nego nije želela ni da živim! Jer da jeste, ne bi me ostavila u pustari pored Drine - sa setom konstatuje Dragan.
Poverava nam se da je za njega saznanje da je usvojen bio veliki šok.
Retki trenuci sreće- Osim rođenja moje ćerke Diane, u mom životu od kada je Dragan pre 24 godine došao na ovaj svet nije bilo puno sreće. Mučila sam se kao samohrana majka da opstanem i podignem svoje dete i u tome uspela. Sada kada sam videla da je Dragan, uspešan mlad čovek, na svojim nogama, na putu da i sam zasnuje porodicu, niko nije srećniji od mene. Ovaj ću dan sigurno pamtiti celog života - drhtavim glasom priznaje Živana Bojić. |
- Što je najgore, to su izgleda znali svi osim mene. Znala je to i moja devojka Tanja, mada je mlađa od mene, a tada se još nismo ni dobro poznavali - priča nam Dragan.
- Imala sam možda 12 godina kada mi je to rekla moja mama - uključuje se u razgovor Tanja.
- Poznavala sam Dragana iz škole, i kada sam kod kuće pomenula njegovo ime, moja mama mi je to rekla, ali i naglasila da o tome ne pričam jer da je usvojen treba da sazna od svojih roditelja. Ali, tako se nije dogodilo - kaže Tanja.
"Svi su znali, sem mene"
Potom nastavlja Dragan:
- Imao sam 20 godina, a četiri godine pre toga, izgubio sam oca Veselina koji je izgubio bitku sa teškom bolešću. Jedan Turčin iz mog razreda mi je u sasvim neformalnom razgovoru pomenuo da sam usvojen. Nisam mu verovao, a on me je ubeđivao da to svi u našem društvu znaju, i da je to u školi bila, maltene, javna tajna. Otišao sam do majke Dragojle, i ona mi je kroz suze priznala da je to istina.
- Rekla mi je da su te 1988. godine već živeli u Nemačkoj, a od sestre iz Užica, koja je znala za njihovu želju da usvoje dete, čuli da je nađena beba na obali Drine i u novembru te godine, nakon zakonske procedure, doneli su me u Diseldorf. Bio sam šokiran njenim rečima, ali sam se brzo pribrao: zagrlio sam je i kroz suze koje su nam oboma tekle, rekao joj da je ona uvek bila i da će ostati moja jedina majka, i to zaista nikada i ništa neće moći da promeni.
Majka mu je ispričala da je od početka htela da mu kaže za usvajanje, ali je otac bio protiv toga i govorio da "ima vremena".
Živana kaže da bi volela da Dragan dođe i do čobanina koji ga je pronašao na levoj obali Drine.
- Da on nije video te dve žene koje su parkirale auto na lokalnom putu sa bosanske strane i onda ostavili tek rođeno dete u žbunju, on verovatno ne bi preživeo. Dečak je panično dozivao u pomoć i mahao i tako privukao moju, ali i pažnju drugih kolega pa smo pohitali i pomoć - kaže Živana.
Dragan napominje da ne traži biološke roditelje "da bih našao zamenu za one koji su me sa ljubavlju othranili, odgojili i pružili mi u detinjstvu sve što sam poželeo".
Podrška iz celog sveta- Teško mogu da poverujem da će mi se žena koja me je rodila ikada sama javiti. Vrlo je verovatno da ta - kako se pretpostavlja - tada 17-godišnja devojka, danas ima muža, verovatno i decu, kojima sigurno nije poverila tu mračnu tajnu iz svoje prošlosti. Moj, da tako kažem, "slučaj" , zahvaljujući pisanju "Vesti", internetu i društvenim mrežama proširio se sada širom sveta. Stižu mi podrška i razumevanja od potpuno nepoznatih ljudi, nadam se da će nekome ko je poznaje i zna proraditi savest i da ću dobiti informacije koje će me dovesti do nje. |
- Prema ženi koja me je rodila ne gajim, zaista, nikakve emocije. Možda će neko pomisliti da je mrzim, pogotovo nakon saznanja koja sam dobio, ali nije tako. Želja mi je da je nađem, pogledam u oči, da otkrije ko mi je otac, a od nje ne očekujem objašnjenje i opravdanje, niti ga ima, za ono što je u mladosti napravila. Time bih jedno tužno poglavlje svog života zauvek zatvorio i ostavio iza sebe. I nastavio da živim svoj život, koji su mi umesto bioloških roditelja darovali drugi ljudi velikog srca.
