U kandžama farmaceutske mafije (2): Čaj od paprati protiv raka bubrega
Slobodanka Krstić ima 76 godina i vitalnija je nego ikad. Pre 12 godina otkriven joj je rak na bubregu, otvorili su je i zatvorili u bolnici i pustili kući kao beznadežan slučaj. Prognoza je bila - živeće dve nedelje, najduže tri meseca. Krepka starica nije znala do prošle godine za svoju dijagnozu jer suprug Stanoje nije htelo da joj kaže tako sumornu vest.
Slobodanka živi u planinskom selu Dobrejance kod Vranja, u Donjoj mahali, na obroncima planine Goč, na 800 metara nadmorske visine. Radi oko stoke i u bašti. Zatekli smo je dok muze kravu i pevuši.
Doktori i BogRaduje se Slobodanka i sađenju bašte u kojoj uspevaju najbolje paprike, najzdraviji paradajz, kupus, krompir, pasulj, šargarepe, mnogo toga. |
- Imala sam grdne muke sa bubregom, a vrhunac bolova nastao je 2000. godine. Nisam spavala ni danju ni noću, dolazilo mi je da se obesim o gredu u štali samo da ne mučim sebe i ukućane jer sam predosećala najgore - kaže Slobodanka.
Stanoje i ćerka Dobrica, koja sa porodicom živi u Vranju, uspeli su da je nagovore da ode lekaru.
- Do našeg zaseoka jedva se izlazi terenskim vozilom kada je suvo, put je zemljan, uzak i pun rupa i jaruga. Morala sam više puta da idem, a kada je pala kiša, moji su me nosili do glavnog puta na rukama oko dva kilometra. Ustanovili su mi veliki kamen u bubregu, koji je trebalo da se operiše. Operacija je morala da se uradi u Beogradu, na VMA, a da bi se otišlo tamo nekoliko puta, morali smo da prodajemo krave - priča Slobodanka.
Kamen je izvađen, a Slobodanka se vratila kući. Ipak, bolovi nisu prestajali.
- Ubeđivali su me da su bolovi normalna stvar posle operacije i da će nestati. Kako se kod nas kaže, kad rana ozdravi. More, ne leži vraže, meni sve gore, opet sanjam gredu i konopac na njoj. Potrošismo pare, izmučila sam muža, ćerku, a od bolova ne vidim belu mačku pred očima. Vide moji da nisam dobro i opet zapeli da me vode kod lekara u Vranje. Pristala sam pod jednim uslovom da mi udare jednu injekciju i da mi reše slučaj zauvek - priča Slobodanka.
O daljoj njenoj sudbini nastavlja priču njen suprug Stanoje.
- U Vranju su je otvorili i zatvorili, rekli su nam da je u pitanju rak bubrega i da šansi za izlečenje nema. Savet je bio da je vratimo u selo, a najjače injekcije protiv bolova da prima u susednom selu Vlasu - navodi Stanoje.
Vratili su se u selo, a Slobodanka je od prijatelja, starijih ljudi dobila savet da pije čaj koji se prenosi s kolena na koleno, a koji služi za jačanje organizma.
- Moji su mi rekli da je dorađena operacija i da sada treba da se oporavim, da ležim što više. Pristala sam da pijem čaj i rekla da nikakvu injekciju neću da primim. Odmah sam krenula sa čajem i posle desetak dana primetila boljitak. Bila sam kost i koža, a tad mi se prijelo i naterala sam mog Stanoju da mi pristavi malo toplog mleka sa nadrobljenim hlebom. Pojela sam to i nisam osećala nikakve smetnje - kaže Slobodanka.
Pritisak kao u devojkeLaborant Novica Cvetković iz Zdravstvene ambulante Vlase redovno posećuje Slobodanku i proverava krvni pritisak i šećer.
Novica Cvetković i Slobodanka
Meri joj pritisak, pruža joj ruku, ljubi je i viče: "Da si nam živa 100 i više godina, pritisak je kao u devojke, 140 sa 80." |
- Čaj se pravi od trave lišavke, koja raste oko izvora ili kladenaca, pored čiste vode. Potom se nabere trava burjam, tako mi zovemo jednu vrstu paprati koja je otrovna i ima crne bobica kao plod. Od burjama se koristi koren. To se skuva, procedi i pije svaki dan po 50 ml. Pijem taj čaj i sada. Oporavila sam se posle 20-ak dana, sećam se pitali su iz Zdravstvene ambulante u Vlasu kako sam, treba li nešto. Oni su mislili da su mi došli poslednji dani, a kad su saznali da te zime jedem suvo meso i pržu, prestali su da zovu - priča Slobodanka.
Kaže da sve jede, naravno pomalo, voli ljute papričice, mleko, sir, meso, pasulj, ma, baš sve.
- Pošto nisam znala od čega su mi napisali da ću da umrem, čim sam se oporavila dobila sam veliku želju za životom. Stanoje mi je u svemu ugađao, a imala sam zašto da živim. Smisao života sam našla u radu. Radujem se kravama kada ih ujutru obiđem i pomuzem, porazgovaram sa njima, kad dođe tele radujem se kao dete, volim i svinjče koje čuvam, potom imamo kokoške, svako snešeno jaje mi pričinjava radost - priča Slobodanka.
Na rastanku pozdravlja nas rečima: "Bubreg radi 200 na sat!"
