Mojih 10 godina bez Voje (3): Nisu mu dali ni majku da sahrani

Posle Šešeljevog štrajka glađu, Tribunal se obavezao da će materijal za suđenje Šešelju dostavljati u pisanoj formi i na srpskom jeziku, ali to nisu ispunili i lider radikala je zapretio novim štrajkom glađu.

- Znala sam da ako Voja ne dobije materijal na srpskom jeziku i na papiru, da će opet početi štrajk glađu. Još jedna teška životna igra je bila pred nama - seća se Jadranka kako je agonija stalnog čekanja postala trajno trpno stanje njene porodice jer je Haški tribunal na sve perfidnije načine kupovao vreme i odugovlačio suđenje... 

 

- Tribunal se bojao i boji istine, a Vojina odbrana je činjenicama dokumentovana istina. Tako su lažni svedoci, koje je tužilaštvo pripremalo, u problemu. Hagu ne odgovara istina, jer to znači nove skandale - smirenim glasom objašnjava sagovornica "Vesti", mada joj se u pogledu naslućuje zabrinutost.

Iz lepe poveće kutije vadi još jedno pismo, koje su sinovi lidera radikala Aleksandar i Mihajlo, napisali tati, 2004. godine, želeći da imaju stalnu komunikaciju sa njim.

"Dragi tata, u sledeći četvrtak idem u školu "Lazar Savatić" u Zemunu na takmičenje iz istorije Crvenog krsta. Dosta sam se pripremao. Nisam još našao one knjige koje si mi tražio zato što sam za to vreme pročitao celu istoriju Srba i veliku enciklopediju istorije. Ja i Vučić smo ti kupili u Merkatoru sve najlepše ruske narodne pesme, ali mama je rekla da ti to već imaš i da nemaš na čemu da slušaš. Mnogo nam nedostaješ. Puno te voli tvoj sin Aleksandar."

U Hag odneo brdo knjiga: Vojislav Šešelj

Teške trenutke razdvojenosti porodica utamničenog lidera radikala pokušala je da prebrodi pismima. Pored supruge, pisma Šešelju pisali su i sinovi. Tako je Aleksandar, 2004. godine, želeo da obraduje svog oca dobrim učenjem. Pored njegovog pisma, u istoj koverti, koja je mirisala na Šešeljev batajnički dom, bilo je spakovano i kraće pisamce, najmlađeg Vladimira: "Dragi tata, znam da ti kreteni dosovci ne daju da se javiš. Pisao bih ti više, ali ne znam još baš dobro. Nedostaješ mi. Volim te najviše, tvoj sin Vlada."

Život je nastavio da teče, u Beogradu, ali i u Hagu. Ljudski vek je kratak, a majčinska ljubav jedina i bezuslovna. Takva je bila i ljubav Danice Šešelj prema sinu Vojislavu.

Baš kao što neki mudrac reče, majke nikad nisu same u mislima, jer uvek razmisle dva puta, jednom za sebe i jednom za svoje dete. Tako je i Danica Šešelj do poslednjeg daha mislila na svog utamničenog sina, hiljadama kilometara daleko, u hladnoj tuđini. Njeno srce kucalo je za dan kad će ga opet zagrliti u njihovoj kući, u Batajnici, ali nije izdržalo... Danica Šešelj je baš nekako u vreme kad je Jadranka stigla u Hag, umrla u Beogradu, a njenom sinu, Vojsilavu Šešelju, tužnu vest saopštio je upravnik zatvora. Jadranka se zbog smrtnog slučaja odmah vratila u Beograd.

Jadranka Šešelj

- Gubitak roditelja je najbolnija stvar u životu čoveka, kako boli roditeljska smrt znaju samo oni koji su osetili taj bol, a Voja je bio hiljadama kilometara udaljen od majke. Nije je video od odlaska u Tribunal, ona je bila stara i nije mogla da podnese toliki put da bi mu došla u posetu. Ipak, u mislima je bila stalno sa njim. Bolovala je, ali junački, nikad i nikome to nije pokazala, ali mogli smo povremeno, svi da vidimo njene skrivene suze. Plakala je za njim kad je mislila da je niko ne vidi, tiho, neutešno i u sebi, a pred nama se junačila i šalila. Ipak, Voji nisu dozvolili da se poslednji put oprosti sa majkom - seća se Jadranka dodajući da je poražavajuća haška praksa dvojnih aršina, odnosno, selektivno odlučivanje, ko od utamničenih može na sahranu najbližih članova porodice, a ko ne.

- Bilo je i onih haških optuženika kojima je bilo omogućeno da odu na sahranu svojih rođaka i bez ikakvog podnošenja zahteva, ali za Voju su od početka važila druga pravila - veli Jadranka. Naša majka Danica je umrla s verom da će njen sin pobediti Tribunal i da će ona uspeti da ga dočeka na kapiji naše kuće - veli supruga lidera radikala, dok joj se oči pune suzama.

Majka majku najbolje razume!