Srbija se boji pametnih ljudi

Država ne haje mnogo za natprosečno inteligentne ljude, dok je u društvu uvreženo mišljenje da su članovi Mense prodavci magle, negoduje Slaviša Rmandić, profesor geografije iz Jagodine, koji je član Mense postao pre četiri godine. Njegov koeficijent inteligencije prema Katelovoj skali je 156, po čemu se svrstava u jedan posto populacije. Pošto je Srbija na dnu društveno-ekonomskog razvoja u Evropi, mora da se okrene pozitivnoj selekciji. Rmandić smatra da intelektualci ćute zbog egzistencijalnog straha.

Slaviša Rmandić, član Mense

Zašto su u Srbiji na smetnji pametni ljudi?
- Postoje razlike u intelektualnim sposobnostima, odnosno postoje pametni i manje pametni ljudi. Koga biste radije videli na upravljačkoj funkciji? U Srbiji dominira negativna selekcija, jer se ljudi ne biraju po stepenu stručnosti i kvalitetu, već po utisku. Uspostavljeni establišment pokušava da se zaštiti od pametnijih i stručnijih ljudi. Mislim da to nije mnogo bolje ni u drugim državama. Ali, bogata društva mogu da se igraju, a siromašna nemaju prava na tu igru, jer se nikada neće približiti bogatim društvima.

Mislite li da je Mensin test idealan?

- Svakako da nije idealan, ali ne postoji bolji test od njega koji je prihvaćen u svetu. Test je zasnovan na prepoznavanju grafičkih oblika i uspostavljanju logičkih veza između tih elemenata. Dva posto populacije je kadro da tačno uradi toliko zadataka da postane član Mense. Zbog toga su naslovi koji se šire po novinama o tome da su Jagodinci najpametniji netačni. Zato što je u svim gradovima sličan procenat visokointeligentnih ljudi. Jagodina je ostvarila prolaznost od 60 odsto zbog toga što su test uglavnom polagali studenti koji su bili bivši članovi udruženja Pet plus.

Znate li koliko ima članova Mense iz Jagodine i šta su po zanimanju?
- Na sajtu mogu da se vide imena članova, ali pored njih ne stoje gradovi u kojima članovi žive, tako da niko nema pouzdan podatak koliko ih ima u kojim delovima Srbije. Mislim da u Jagodini ima nešto više od 20 članova. Jedan je, recimo, ekonomista, drugi je završio Učiteljski fakultet i nezaposlen je, treći je srednjoškolac, dok su novi članovi, čiji su rezultati nedavno stigli, uglavnom, studenti.

Šta mislite o Mensi u Srbiji?
- Bojim se da ona nije kadra da ispoštuje sve principe zbog kojih je osnovana. Da se nas trojica koji smo članovi ove organizacije nismo ponudili da pomognemo organizovanje testiranja u Jagodini, ne bi ga ni bilo. Uostalom, testiranje je obavljeno samo u 15 gradova u Srbiji, što takođe govori o nedovoljnoj organizovanosti. Ne dopada mi se ni to što se ne radi dovoljno na omasovljenju. Izuzetno je mali broj onih koji dolaze na testiranja. Ja sam, na primer, sa još jednim Jagodincem polagao test u Kragujevcu, i još petoro ljudi iz tog grada. Mislim da se o toj organizaciji nedovoljno govori u medijima, ali smatram i da joj zvanične državne institucije nisu baš naklonjene. Mensa je osnovana da bi, u najširem smislu, članstvo radilo za dobrobit društva, međutim, nema sistematskog rada sa nekim ciljem kako bi se pokrenula krupnija društvena dešavanja. Dosta je zatvorena organizacija i svodi se na druženje članova i jednu skupštinu godišnje.

Pomenuli ste udruženje Pet plus. Ko su njegovi članovi i zbog čega je osnovano?
- Ima dosta dece koja postižu odlične rezultate i iz raznih predmeta. Jasno je da je reč o nadarenoj, natprosečnoj deci, koja uglavnom ne potiču iz imućnih porodica zbog čega upisuju srednje stručne škole. Ona bi morala da budu usmerena ka gimnaziji i kasnije nekom fakultetu, a ne da biraju zanimanja koja će im najbrže obezbediti radno mesto. To me je isprovociralo da sa koleginicom Radmilom Grujičić, psihologom škole u Bunaru, osnujem udruženje Pet plus. Ono je radilo dve godine, ali smo zbog nedostatka sredstava i nerazumevanja lokalne samouprave zastali. Kada bi me primili za profesora jagodinske Gimnazije "Svetozar Marković", u kojoj sam upravo konkurisao, obnovio bih rad tog udruženja.

Čime se bavilo udruženje?
- Bilo je bazirano na prirodnim i društvenim naukama, a ne na umetnosti, sportu i sličnim oblastima. Zamisao je bila da se deca okupe i da im se postepeno podiže svest o njihovoj potencijalnoj ulozi u društvu, jer oni imaju mogućnost da sutradan postanu najbolji stručnjaci i vode ovo društvo. U prve dve godine uspeli smo da ih upoznamo sa načinom rada pojedinih institucija u gradu kako im način organizacije društva, odnosno opština, fabrika ili ustanova kulture u budućnosti ne bi bio stran.

Da li mislite da je rad sa nadarenim đacima zapostavljen i da se više pažnje posvećuje prosečnima?
- Da. Društvo ne shvata ozbiljno potencijale koje ima. Ne govorim o odličnim đacima i vukovcima kojih ima puno. Reč je o deci koja idu na takmičenja. To su natprosečna deca. Takođe, naš sistem obrazovanja nije rađen po meri sistema obrazovanja drugih zemalja. Velika je povika na sistem zbog toga što naša deca imaju dosta reproduktivnog znanja, a veoma malo funkcionalnog, odnosno primenljivog znanja. To je zbog toga što školski programi nisu podređeni funkcionalnom znanju, pogotovu na nižim stepenima obrazovanja. Potrebno je uvesti primenu stečenih znanja gde god je to moguće. U nekim zemljama dete se svakog dana susreće sa nekim problemom koji treba da reši, dok naša deca nemaju problemsku nastavu. Taj vid nastave prepušten je kreativnosti nastavnika, što nije dobro. Nastavnik ne sme da bude vrhovni bog.