Srpski radnik - rob (2): Sram te bilo, hoćeš platu

Stanko B. je trideset godina radio u Koštani na izradi gornjih delova obuće. Početkom 2002. godine podelio je sudbinu Koštane sa ostalim zaposlenim. Ostao je na ulici. Da stvar krene gore, i supruga Mira nakon 32 godine rada u Jumku ostala je bez posla.

Podrumi bez grejanja, a leti je nepodnošljivo vruće

 

- Supruga je obolela. Popustili su živci i srce. I pored toga, kad god može radi po kućama, uglavnom na održavanju higijene. Bio sam majstor, jedan od najboljih u grupi, za mene je norma bila mačji kašalj - kaže Stanko.

Od uglednog majstora dogurao je do preživljavanja.

- Rodom sam iz jednog planinskog sela u Poljanici. Idem po drva, imam malo šume, doteram za sebe i nešto za prodaju, za struju dugujem 32.000 dinara, a gde je ostalo - hvata se za glavu Stanko.

Priča kako je na jugu Srbije od Koštane nastalo na desetine legalnih i divljih fabrika i radionica za obuću.

Ilegalna proizvodnja organizuje se u podrumima bez grejanja

- Hoću da narod zna kako gospoda zarađuje, a naročito pod kojim uslovima rade radnici. Nadležni koji treba da vode računa o tome, listom znaju sve, ali ne preduzimaju ništa. Sramota! Od 2002. godine krenuo sam da tražim posao kod privatnika, vlasnika fabrika obuće. Sve sami bivši direktori, šefovi iz Koštane. Znali su me i odmah nudili posao. To su bili legalni poslodavci. Radilo se uglavnom za Italijane, Francuze - priča svoju muku Stanko.

Prve kapi znoja probijaju se na čelu. Ustaje, prilazi šporetu. Pet je sati, po podne, a on kuva klot pasulj. Za doručak, ručak, večeru... Supruga pravi pekmez od šipuraka za novac. Imaju troje odrasle dece.

- Zimi je bilo jezivo hladno. Lim, čoveče, imaš osećaj da si u ledari. Duvaš u ruke, one modre, otrovni lepak te omamljuje, ne znaš gde si. Kafetini, analgini, puni džepovi. Gutaš i ćutiš - kaže Stanko. - Radili smo za Francuze. Sa nama je radila i žena koja je znala francuski. Tri meseca nismo primali plate i u jednom razgovoru sa Francuzem, nesrećna žena je pitala gde su pare. Francuz je odgovorio da njegov gazda redovno uplaćuje novac, pa da pita svog direktora - priča Stanko.

Na prvom sastanku ta žena je pitala direktora da možda njihove zarađene pare ne okreće i sebi donosi prihod, dok oni čekaju crkavicu.

- Direktor je pobesneo: "Marš napolje, za tebe nema više posla!" Najurio je radnicu, istog momenta - ističe Stanko. Ona se obratila inspekciji, ali je inspektorka dobila dva para cipela na poklon i utvrdila da nema prekršaja radne discipline.

- Nisam mogao da to da podnesem. Sretnem direktora u krugu fabrike i pitam ga šaljivim tonom: "Daj isplati me, možda ću sutra da umrem, neću da mi žena pojede platu", "Kad bude novca, bićeš isplaćen! Slušaj, Stanko, ako ti se ne sviđa možeš da napustiš posao. Ovog časa najmanje desetoro njih čeka da bude primljeno. Ej, bre, Jumko i Koštana ne rade. Ljudi mole za hleb, sramota ih da preturaju po kontejnerima. Ti si azdisao, ne znaš šta hoćeš", priča Stanko.

Istog trenutka napustio je posao. Ali, na red su stigli "divljaci", majstori koji su radili za gazde i nudili posao, dojučerašnji radnici.

- Zovu te telefonom, znaju da će muka da nas namami na udicu. Radilo se dva puta godišnje, po mesec dana. U septembru i januaru, sezonski. Tada ožive podrumi, razmile se obućarski radnici kao pacovi. Isplaćuju te na deset dana, tako što primiš dva sledovanja, a od trećeg nema ništa. "Biće, biće, biće"... i na tome se završi - priča Stanko.

U jednom takvom podrumu radio je zimi.

- Radilo se od sedam ujutru do dva po podne. Zima čoveče, puca led napolju! Mi kao u kokošinjcu. Nabacili na sebe sve što može da se nabaci, kao kokoške perje. Narogušeni, radimo i davimo se u lepku koji nema nikakvu deklaraciju. Na zidu kalorifer, veličine fotoaparata. Uđemo ujutru. Dvanaest radnika sa gazdaricom. Pita ona: "Ko'lko je sati?" "Sedam!" - kaže neko. "Pustaj"! Pusti se kalorifer. Duva ili ne duva - isto ti! "Gasi!" - čuje se gazdaričin prekoran glas. Malo kasnije, opet: "Kol'ko je sati?" I tako se ponavlja na 15 minuta - priča Stanko.