Ateizam među Srbima
Već nekoliko godina autor ovog teksta, vozeći se gradskim autobusom najmanje dva puta dnevno, prolazi pored manastira u beogradskoj opštini Rakovica. Svaki put kad se vozilo GSP-a približi zidinama hrama gotovo dve trećine putnika se prekrsti, promrsi nešto i nastavi svoju, na tren prekinutu zanimaciju - glasne "mobilne" razgovore i još glasniju raspravu o političkoj i socijalnoj bedi, neretko ne primećujući bližnjeg svog (invalida, staricu ili majku s detetom) koji traži mesto za sedenje. Broj onih koji u autobusu prizivaju Oca, Sina i Svetog duha znatno je veći otkad je u porti manastira sahranjen patrijarh Pavle. Da li su svi oni vernici? Ima li među njima i neverujućih koji se krste onako, po navici ili reda radi?
Ima li danas u Srbiji ateista? Ako je suditi po udruženju građana "Ateisti Srbije", osnovanom 27. decembra prošle godine sa sedištem u Novom Sadu - ima. Ako je merilo i broj onih koji svakodnevno sučeljavaju svoja mišljenja na forumu i blogu sajta njnjnj.ateisti.com, takođe ima. Osim dobrodošlice "nevernicma i vernicima", posetiocima tog sajta su date na znanje tri važne stvari: da ateisti nisu komunisti, da ateizam nije sekta i da ateisti ne mrze vernike.
- Mi smo samo ljudi koji ne veruju ni u jednog boga. Tu je kraj definicije. Poznato je da su komunisti često zabranjivali religiju i pokušavali da je unište. Može se čak reći i da su komunisti pretežno bili ateisti, ali to jedino znači da su neki ateisti nekada bili komunisti - objašnjavaju autori sajta.
Samo desetak dana pre osnivačke skupštine udruženja srpskih ateista, u Sarajevu je (18. decembra 2009) održana, prema izveštaju Radio dojče vele, veoma posećena tribina "Ateisti - nova manjina?" Marko Antonio Brkić, direktor Interreligijskog instituta BiH, pokušao je da objasni kako "ateizam nije ogorčenost na religiju, nego na krivu praksu religije, ne na hrišćanstvo, nego na hrišćane, ne na islam, nego na muslimane". Zabrinuti nad činjenicom da i danas u BiH na čelna mesta u državnim kompanijama i institucijama mogu doći jedino deklarisani vernici, a svesni da je u javnosti i dalje dominantan samo glas vernika, učesnici tribine, poput profesora Uga Vlaisavljevića, pokušali su da ukažu na to da u medijima i na internet forumima "ipak tinja neka vrsta sukoba između teista i ateista".
Dok su u Sarajevu dijagnostikovali stanje, a u Srbiji osnivali ateističku NVO, nevernici u Hrvatskoj pripremali su se za slavlje, ubeđeni da će u trci za predsednika Republike pobediti javno deklarisani agnostik Ivo Josipović, čime će, barem privremeno, kako to kaže dr Milan Polić, bivši predsednik Hrvatskog filozofskog društva, biti ućutkana Katolička crkva i njeni politički favoriti.
Nad glavama ateista još dugo će kao mač visiti komunizam i tu hipoteku biće teško skinuti. U socijalističkoj Jugoslaviji je ateizam bio sastavni deo državne politike. Većina žitelja bivše SFRJ bežala je od verskih zajednica glavom bez obzira, deleći uverenje države da bi slobodno ispovedanje religije moglo narušiti jedva izgrađeno i, pokazalo se 90-ih godina prošlog veka, krhko bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti. Nema onoga ko i današnjim ateistima ne nabija na nos komunističko otimanje imovine verskim zajednicama, ponižavanje sveštenstva ("jahanje" popova), maltretiranje vernika koji nisu hteli da odreknu Boga. Pola veka kasnije sve se okrenulo. SFRJ se raspala u krvi, a s njom je umro i ateizam. Jedino je sedlo preživelo, čekajući nove jahače.
Crkva je dočekala svojih pet minuta. Nije bilo ratišta preko Drine, Save i Dunava na koje nije stigao i neki pastir SPC i "pridružio" se katoličkom kolegi, što s Biblijom u rukama, što s puškom o ramenu. Božji izaslanici postali su jedina uteha pastvi svesnoj blizine smrti. "Bog se najbolje vidi iz rova", poznat je moto engleskog građanskog rata. I u naše doba valjalo je u nešto verovati. Tako su i ateisti masovno počeli da hrle u zagrljaj vere, otkrivajući čari zaboravljenih Božića, Uskrsa, krsnih slava, skidajući Tita i na zid kačeći "pravog" sveca... Milošević se nije mnogo mešao, nije mu smetalo što je ispod neke mantije izvirivala vojnička čizma. A ni svi crkveni oci nisu se baš trudili da u svemu dele sudbinu naroda. Međutim, sve će se to nekako ispeglati nakon ratova iz kojih je jedino SPC izašla ojačana i spremna da uzme svoj deo kolača u demokratskom prevratu 5. oktobra u Srbiji, namerivši se, obogaćena iskustvom u Krajini i Reublici Srpskoj, prvo na škole, a potom na vojsku, ne tako davno pravu tvrđavu ateizma.
Masovni povratak veri u Srbiji antropolog religije dr Lidija Radulović objašnjava ljudskom sklonošću konformizmu:
- U socijalizmu su mnogi iz konformizma prihvatali ateizam kao što danas iz istih razloga prihvataju religiju. I dalje mali broj vernika odlazi u crkvu i prisustvuje liturgijama. I dalje je najveći broj obrednih vernika koji u crkvu odlaze samo za praznike, venčanja i krštenja.
Teolog Jovan Jović tvrdi da svakog vodi slobodna volja.
- Život nam pokazuje da brojni ljudi postaju vernici iz uskih, praktičnih interesa, da bi bili viđeni, da bi išli "gde svi Turci tu i mali Mujo", da bi napredovali u poslu... Koliko je onih koji dolaze iz najčistijih i najplemenitijih namera, teško je utvrditi, ali treba priznati da takvih i te kako ima. Mislim da stvari ne treba previše generalizovati.
Basara: Kako se Svevišnji uselio u kasarne?
Srpska postkomunistička vojska u oblasti morala doživela je najcrnje dane. Tranzicija republika SFRJ počela je ratovima. Da je to bilo izbegnuto, krah komunizma i, sledstveno tome, prirodan gubitak identiteta vojske preboleo bi se na jedan manje bolan način. Komunistički ateizam, ugrađen u sadržaje za jačanje i održavanje morala vojske, morao je biti zamenjen. Čime, u momentu kada počinju etnički ratovi za teritorije? Nacionalizmom, razume se. A njegov centralni sadržaj zauzela su verska opredeljenja. Društvena konfuzija otvorila je vrata svim vrednostima, ali ne na slobodan, nego na ideološki i diktiran način. Građani postkomunističkih zemalja nisu bili slobodni građani (nisu ni sada), već robovi dugoveke autoritarnosti i kao takvi meta militatnih verskih i političkih institucija. Nažalost, SPC se, valjda frustrirana dugim periodom nametnute beznačajnosti, pokazala upravo takvom. Bog se nije uselio samo u duše vernika, već direktno među borce i u kasarne, među uniformisane državne službenike. SPC greh deli, kao i uvek sa vlastodršcima i oficiriskim korom.
Time je poništeno pravo vojnika kao građana da imaju svoju privatnost, da se drže kanona vere, po kojima je ona tuđa vojsci i njenoj ulozi. Zjapeća identitetska praznina ispunjena je etničko-verskim sadržajima koje su SPC, Vojska i mnogi politički akteri smatrali nedeljivom celinom. Radi se, kažu oni, o "saglasju".
Najmanji je problem što se izgubio ateizam, tako naglo i tako široko, reklo bi se. Treba, međutim, imati na umu da svesno izabranog ateizma u komunizmu nije ni bilo, kao što, posle komunističke ateizacije, nema istinske vere. Konfuzija dominira, a borbu za ljudske duše mnogi vode aktivno. Crkva je otvoreno ušla u tu borbu, verujući da je tradicija i istorija na njenoj strani i da ona samo ispravlja nepravde.
"Saglasje" je počelo na frontu, ušlo u državne i vojne institucije, postalo deo službenih pravila u vojskama RSK i RS (ne treba ni podsećati da je slična situacija u Hrvatskoj vojsci i vojskama BiH), a u VJ nastavljeno, kao nepropisano, ali podržano pravilo ponašanja. Kasarne su dobile nove nazive, jedinice su počele da slave slavu, krenula su i ritualna krštenja oficira i njihovi kolektivni pohodi na Hilandar u organizaciji Ministarstva odbrane... Učestali su i skupovi o odnosu crkve i vere na kojima dominira "saglasje" između SPC i srpske vojske...
U takvoj harmoniji Vojska je jedva razumela da osim pravoslavnih vojnika-vernika postoje i drugi, kojima takođe treba stvoriti uslove za upražnjavanje vere, ako je već (a nije) tretirana kao ljudsko pravo. Pravoslavni duh poistovećen je sa borbenim duhom idealnog srpskog vojnika. Niko nije bolji borac od Srbina pravoslavca, svetog ratnika, tolike vekove. Inoverci, ateisti i drugi nepravoslavni vernici, Srbi ili nesrbi, u takvom kontekstu mogu ostati pod sumnjom o svom patriotizmu. Ne treba ispustiti iz vida ni političke posledice ovakvog stanja, ali to proširuje ovu temu.
Vera se rađa na stratištu
Dr Lidija Radulović, docent na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (predaje Antropologiju religije), kaže za "Vesti" da se na prostorima bivše Jugoslavije najmasovniji povratak religiji beleži 90-ih godina, u vreme ratova, krize i straha.
- Religijske institucije su se politizovale i, moguće čak iz dobrih namera, mešale u ratne sukobe pri čemu je svaka sagledavala pripadnike svoje vere kao žrtve u sukobu. S druge strane, državne vlasti su na različite načine instrumentalizovale religiju u političkim i ratnim sukobima - zaključuje dr Radulović. Ona ocenjuje da je izjednačavanje nacionalnog i religijskog identiteta doprinelo da rezultati popisa stanovništva pokažu (u Srbiji se 85 odsto građana izjasnilo kao pravoslavni) tako veliki broj ne religoznih, već pripadnika određene konfesije.
Ona smatra da veronauka u školama nije postigla postigla cilj zbog koga je i uvedena.
- Veliki procenat religioznosti mladih (65 odsto) može se objasniti pre ideologijom nacionalizma nego uticajem veronauke. Veronauka jeste uvedena jednim delom iz političkih razloga kao kompromis između države i crkve, ali ni posle osam godina od tada ne postoje veća istraživanja njenog učinka. Istraživanja koja radim sa studentima pokazuju da je više reč o deklarativnim vernicima koji još tragaju za određenim pogledom na svet u konstrukciji svog identiteta. Nema razlike u stavovima i uticaju na svakodnevni život između učenika koji pohađaju veronauku i onih koji pohađaju građansko vaspitanje. Znači, veronauka ne formira vernike, budući da su mladi skloni da preispituju i menjaju svoja opredeljenja.
Jović: Gospod nikog ne prisiljava da ga voli
Vera i ateizam praktično su stari koliko i celi ljudski rod. Čovek koji je verujući i sam prolazi kroz najveća moguća iskušenja maloverja ili čak bezverja. Nisu li i sami Hristovi učenici, i to oni najodaniji koji su ga u stopu pratili i bili svedoci njegovih čudesnih dela, padali u iskušenje sumnje, neverja i odricanja? I Juda i Petar su videli najveće dokaze Isusove božanske moći, pa ga se jedan tri puta odrekao, a jedan, nažalost i nama za primer, praktično za stalno. Bog, iako svemoguć, nikoga ne prisiljava da ga voli. On želi da naš odnos prema njemu bude zasnovan na slobodi i ljubavi. Slobodni smo, dakle, da odbacimo Boga i budemo ljudi bez njega (ateisti), isto kao što smo slobodni i da mu priznamo da smo bez njega opet samo individua, ma koliko nam se činilo da smo uspešni i veliki u našim očima i životima. Kad sve ovo znamo kao i izreku "koliko ljudi, toliko ćudi", onda je i broj onih koji su nekada bili deklarisani ateisti, a sada su vernici zanimljiv za istraživače raznih profesija, od sociologa do psihologa. Sa kojim motivima svaki čovek pristupa Bogu zna samo Bog i eventualno taj čovek.
Tačno je da smo više od pola veka bili većinski sledbenici jedne ideologije koja je Boga, blago rečeno, zanemarivala. Vera je bila svedena na privatno pravo pojedinca da ima svoje ubeđenje i po tom pitanju, ali bez vidljivijeg prava na javno ispovedanje tog stava. Veronauka je tek na samom početku 21. veka vraćena u škole. Ali, i u ta "mračna" doba ljudi žive vere su ispovedali svoju veru, doduše, pitanje je na koliko primeren i javan način. Pojam ateizam je vrlo širok i on praktično znači čovek bez Boga, a ne, kako se misli na prvi pogled, čovek koji ne veruje u Boga, koji ga ne priznaje (to je pre antiteista). Znatan je broj ljudi koji su uglavnom ravnodušni prema pitanju Boga, ali iskustvo nas uči da svaki čovek pre ili kasnije u životu sebi i drugima postavi suštinska pitanja - ko sam, šta sam, gde idem, ima li ovaj život smisla?
|
Prijateljske polemike Imam veliki broj prijatelja čak i onih najboljih koji se deklarišu ili kao neverujući ili kao agnostici. Meni kao nekome ko se trudi da Hristova uputstva sledi jeste izazov da svoja ubeđenja podelim sa njima, da pokušam da ih ubedim u ispravnost svog verovanja i postupanja. Polemike i rasprave su česte, ponekad vrlo oštre, ali nikad izvan granica poštovanja slobode svakog čoveka na njegov izbor. |
Ateisti: Nismo mi uvreda za veru
Sve je počelo tako što je dr Andrija Šrek, pedijatar po profesiji, iritiran sve većim prodorom SPC u nastavne i naučne institucije, gde joj po njegovom mišljenju nije mesto, na Fejsbuku pokušao da nađe grupu ateista kojoj bi se priključio.
- Shvativši, na svoje zaprepašćenje, da takva grupa u Srbiji ne postoji, odlučio sam da je osnujem. Tako je nastala FB grupa Ateisti Srbije, gde su se vrlo brzo prepoznali ljudi različitih obrazovnih profila, nacionalnosti, političkih uverenja i počeli, najpre neobavezno (pa i neozbiljno) da razmenjuju fotografije, video snimke i citate na temu besmisla religije i verovanja u natprirodna bića bilo koje vrste. Posle izvesnog vremena, u tako opuštenu atmosferu počeli su da uleću"i javljaju se mrtvi ozbiljni i navodno iritirani vernici koji su počeli da prete i vređaju svakog od nas. Mi smo u početku pokušali sve da okrenemo na šalu, ali smo vrlo brzo shvatili da se oni ne šale i da je vreme da i mi sebe shvatimo ozbiljno. Tako smo odlučili da se najpre nađemo 18. oktobra 2009. na neformalnom sastanku u Beogradu gde bismo videli najpre ko se usuđuje da dođe (ha, ha), a onda i da se dogovorimo o budućem delovanju. Izabrali smo "Ajriš pab" na Obilićevom vencu, gde je samo koji mesec pre toga brutalno na smrt pretučen Francuz Bris Taton. Na tom sastanku smo se prvi put videli i odmah osetili kao da se znamo sto godina. Zaključili smo da treba osnovati udruženje građana kako bi naše buduće akcije i aktivnost imale mnogo veću težinu. Potom je pokrenut i zvanični sajt www.ateisti.com
koji je postao otvoren za svakoga s prostora bivše države ko želi da se priključi ateističkom pokretu i uključi se u diskusije. Sve do kraja decembra pripremali smo osnivačku skupštinu udruženja koja je konačno održana u istom prostoru u Beogradu, 27. decembra 2009. Podneli smo prijavu za registraciju udruženja 6. janura ove godine i nedavno dobili rešenje o upisu u registar Agencije za privredne registre. Krenućemo u široku akciju protiv uticaja Crkve na državna pitanja, protiv pravoslavnog katehizisa u školama i protiv nametanja religije (u ovom slučaju pravoslavne) kao podrazumevajuće i obavezne za sve građane Republike Srbije.
Ateizam je stariji od hrišćanstva
To što su u državama bivše Jugoslavije odjednom svi postali tako religiozni velikim delom je posledica toga što su religije prionule uz nacionalne entitete kao ideološka zamena za odbačenu komunističku ideologiju, ocenjuje dr Milan Polić, profesor Filozofije odgoja na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu i predsednik udruženja za zaštitu prava ireligioznih osoba.
- U Hrvatskoj, prema podacima Državnog zavoda za statistiku, ima 88,7 odsto katolika. Pripadnika ostalih veroispovesti i ireligioznih ima po nekoliko procenata. Ti podaci su vredni koliko i način na koji su prikupljani. U manjim mestima ljudi su se opravdano pribojavali da podaci koje daju o sebi neće ostati tajni, pa su na osetljiva pitanja odgovarali u skladu s očekivanjima sredine. I instrumenti kojima su prikupljani ti podaci su problematični. Ljudi često kažu da su katolici, iako ni u doktrinarnom, ni u praktičnom smislu to nisu. Često samo slede porodičnu tradiciju. To što su u državama bivše Jugoslavije odjednom svi postali tako religiozni velikim delom je posledica toga što su religije prionule uz nacionalne entitete kao ideološka zamena za odbačenu komunističku ideologiju, pa su ljudi skloni da misle kako je određena veroispovest nužan deo njihovog nacionalnog identiteta. Kao, svaki je pravi Hrvat katolik, a Srbin pravoslavac, ili Bošnjak musliman.
Mislite da su to samo predrasude?
- Da, i to opasne. Svaka, pa i ova nacionalno-religijska homogenizacija nužno diskriminiše sve građane u trenutku kad oni zbog nekog svog obeležja ili opredeljenja ostanu u manjini. Ako želimo biti osobe, što znači ljudi slobodni i osobiti, dakle različiti po nečemu od drugih, onda ćemo pre ili kasnije u nečemu ostati u manjini. Homogenizacija je oduvek, iako je to Milošević prvi izrekao javno, služila mobiliziranju masa za određene ciljeve. A koliko je ona bila uistinu u interesu naroda koji su tako homogenizovani, tragično pokazuje naša nedavna istorija. Tek kada se oslobodimo ovih rodovskih obrazaca, moći ćemo živeti građansko društvo.
Što ne znači da se mora, kao što kažete, odbaciti sve što je tradicionalno ili nacionalno?
- Skandinavci vrlo cene i održavaju tradiciju, iako su u najvećoj meri ireligiozni. Po čemu bi, na primer, neko ko loše čuva hrvatsko kulturno nasleđe i nimalo mu ne doprinosi bio bolji Hrvat od mene samo zato što je deklarirani katolik? I za razliku od tih "deklarativnih katolika", ja imam dve Biblije u kući i pročitao sam što u njima piše. Za razliku od njih, moje poznavanje hrvatske tradicije seže i u prethrišćansko doba, pa u hrišćanskim običajima prepoznajem i starije kulturne slojeve koje valja očuvati. Ali ne kao deo nacionalističke ideologije, nego kao deo istorije kroz koju razumevamo svet u kome živimo. Upravo ateisti u Hrvatskoj, u odnosu na njihovu brojnost, najviše doprinose očuvanju i razvoju hrvatske kulture, pa je ne samo nekulturno, nego i protukulturno nacionalno izjednačavati s konfesionalnim.
Da li se naziru neke promene?
- One su više prisutne pod površinom nego na njoj. Ideološki pritisak Crkve u Hrvatskoj je još uvek jak i sve više i sve većem broju ljudi nepodnošljiv, što će pre ili kasnije rezultirati pobunom. To se oseća i u medijima koji sve više pokazuju zanimanje za ateizam, zbog čega ih, između ostalog, Crkva onda optužuje da su pod uticajem komunista.
Osim otporom ideološkom uticaju crkve, udruženje "Protagora", na čijem ste čelu, bavi se i zaštitom prava ireligioznih osoba. Da li i na koji način uspevate u tome?
- "Protagora" je nastala pre četiri godine i ne okuplja mnogo članova, a raspolaže samo novcem od članarina, pa su njene mogućnosti veoma ograničene. Ali svakome ko zatraži možemo pružiti podršku i pravnu pomoć. "Protagora" je zastava pod kojom se okupljaju oni koji se usude javno za sebe reći da su ireligiozni i koji tako svedoče organizovani otpor vladajućoj ideologiji, čime se ohrabruju i svi oni koji svoju ireligioznost još uvek nose tiho u sebi.
U jednom polemičkom tekstu zapitali ste: "Zašto mi ateisti ne bismo imali pravo zalagati se za svoje poimanje sveta ovde u Evropi gdje je ateizam stariji od hrišćanstva?" Da li ta vrsta argumentacije pomaže onima koji su zakoračili ka ateizmu?
- To sam pitanje postavio u kontekstu gde se insistiralo na hrišćanskim korenima evropske kulture. Verujem da bi mnogi mladi ljudi bili skloniji ateizmu kad bi bolje poznavali istoriju evropske misli i kulture uopšte. Ne sporim da je hrišćanstvo u određenom razdoblju u Evropi imalo presudnu kulturnu ulogu, ali ne treba zaboraviti ni to da je to isto hrišćanstvo zatiralo i na dugo vremena potisnulo u zaborav mnoge misaone domete kojima nije bilo ni do kolena. Pa i kada su kasnije veliki slobodarski umovi dolazili iz redova Crkve, oni su nastupali ne uz njenu podršku, nego protiv njene hijerarhije, često i po cenu života.
