Zemlja bez standarda (2): A narodu - kontejneri

Južnjaci tvrde da su devedesete godine prošlog veka bile zlatne godine Srbije u odnosu na ovu krizu koja je načisto počistila i ono malo novca što se zateklo u srpskim novčanicima. Ekonomija je u Vranju potpuno stala, živi se od danas do sutra, ljudi se snalaze.

Jug Srbije plače za Titom i vremenima kad se od plate išlo na more

 

Kao da se izgubila nada među ljudima u bolju budućnost, vlada rezigniranost, sve je utonulo u životnu kolotečinu iz koje kao da nema izlaska. Iako su bili izbori, ogromna većina smatra da ništa bolje neće biti u Srbiji. Vlada ubeđenje da su grad i država podeljeni na partijske feude, koji su negativnom selekcijom kadrova proizveli sveopštu propast.

Vlasta Trajković ima 63 godine, a već je godinama na birou, otkako je fabrika obuće Koštana propala 2003. godine. U međuvremenu je vodio niz sporova sa firmom, pa kad se ugasila, i sa državom. Dobio je nešto malo u novcu, a mnogo više je izgubio zdravlja. Nada se da će uskoro u starosnu penziju da makar ima neku sigurnu crkavicu.
 

Godinama na birou: Vlasta Trajković

- Bio sam referent u Koštani, pa da dokažem deci koja nisu htela da uče, u 45. godini sam upisao Pravni fakultet i završio bih ga da firma nije počela da propada, a ja zajedno sa njom. Devedesete godine, gledano iz ove perspektive, za mene su bile zlatne. Imalo se za sve, za kuću, za decu, za lični bes. Kažu, bili su prazni rafovi, čekalo se u redu, ali tada se nije preturalo po kontejnerima kao sad. Prođite rano ujutru pored onih većih kontejnera u centru grada i imaćete šta da vidite. Gomila ljudi se svađa, gura, preti jer nema otpadaka hrane za sve. A pored njih psi lutalice, okreću krugove i reže. Eto, to je današnja slika Srbije - priča Vlasta.

Zvonimir Tomić je godinama nezaposlen, pa je sa suprugom Gordanom napustio kuću u Vranju i preselio se u trošnu kućicu njenih roditelja u selu Aleksandrovac, 10 kilometara udaljenog od Vranja.

Dragan Stojanović

 

- Bez suđenog dana smo umirali, natenane, strašno vreme dođe. Radili smo oboje u Koštani i šta smo dobili - gotovu bolest! Supruga je od vredne radnice čuvene fabrike obuće postala robinja divljih kapitalista koji su radionice obuće na divlje otvarali po podrumima. Bez grejanja, sa svojim obrokom od hleba i komada sira, dobijala je mesečniu naknadu od 50 evra. Razbolela se, noge su počele da joj otiču, reuma je učinila svoje. Imao sam traktor, pa sam odlazio u šumu i terao drva gazdama. Za sebe sam brao granje. Kad sam video da se to malo plaća, počeo sam da utovarujem i - ode kičma! Ne mogu ujutru da se uspravim po pola sata. Spas smo našli na selu. Proizvodimo koliko za nas, imamo da jedemo i dosta je. Ne pratim nikakve vesti i nemam pojma da li još živimo u Srbiji ili u nekoj Tunguziji - kaže 57-godišnji Zvonimir Tomić.

Za njega, bilo je bolje za život vreme 90-ih od današnjeg, ali ne voli ni jedno ni drugo.

Tuga za jugoslovenskim rajem: Zvonimir Tomić

 

- Moje vreme je bilo vreme druga Tita. To nikad više neće da se vrati, taj raj možemo da sanjamo mi, a naša deca ni to ne mogu. Iz siromaštva smo iždžikljali, iz njiva duvana se uspravili, čuvali usred grada svinje i kokoške da preživimo i odjednom Tito! Nestadoše njive sa duvanom, kočine sa svinjama, kokošarnici s kokoškama. Napravismo nove kuće, dobismo vodu, kanalizaciju, kupismo televizor, fiću, pa krenusmo na more. Od plate smo išli na more, a kad se vratimo ostajalo je da se istera mesec. Klali smo po dve svinje od 250 kila za 29. novembar, pa prasce i jaganjce za Božić i Uskrs. Kupovali smo šta smo hteli za života, a kad se umiralo, stavljali smo spomenik od 1.000 maraka. Gde to ima, nigde više, a bilo je u Vranju i Srbiji - sipa kao iz rukava Tomić.

Ruke mu se tresu od uzbuđenja, vadi CD i pušta pesmu Zdravka Čolića "Druže Tito, mi ti se kunemo"... Odjednom, krenuše mu suze niz lice. Ceo se trese, suze teku kao kiša niz oluke, a on grca i pokazuje rukom da idemo:

- Ne dirajte mi Tita, ne dirajte mi ono što sam jedino imao od života.