Ljudi na dnu flaše (2): S pivskom flašom do pakla

Užasan svrab razdire kožu. Vino, rakija, samo da se dokopam, proganjalo me je. Noć, napolju, u glavu, svuda. Šetam po sobi ubrzano. Merim je uzduž i popreko. Izletim napolju. Krenem ka centru. Znam koje se prodavnice prve otvaraju. Njih pet-šest. U jednoj, grozničavo, moleći dobijam flašu vina. Pijem je iz dva cuga. Na trenutak umirim svrab i krenem sa ubitačnim opijanjem - počinje svoju ispovest Milan S, 40-godišnjak koji se leči od alkoholizma i ne pije od maja 2003.

Ima i onih koji se ne trezne

 

Počeo je s pivom u osmom razredu osnovne škole. Na rođendanima, žurkama, ekskurzijama. Bio je zatvoren u sebe, nekomunikativan, nesiguran. Imao je mali broj drugara. Nepoverljiv i nesnalažljiv, vreme je provodio kod kuće. Popivši prvo pivo, pa drugo i svako naredno, osetio je olakšanje, prijatno opuštanje. Ubedio je sebe - ako želi da bude kao drugi, mora da pije.

- Do vremena kada je trebalo da krenem na odsluženje vojnog roka ušao sam u formu za opijanje bez nekih preterano uočljivih posledica. U društvu sam mogao najviše da popijem i podnesem. To priznanje drugih je godilo. Najzad sam u nečem najbolji. Do vojske sam pio povremeno. Imao sam pauze. U vojsci sam uzeo zalet. Pilo se sve i svašta. Ipak, moje piće bilo je pivo. Nisam izlazio iz kantine. Govorili su da sam protočni bojler - kaže Milan.

Sindrom prve čaše

Raspadom zemlje roditelji su mu ostali bez posla. U kući je bilo napeto. Nije prestajao da pije. Njegovi su uspeli da u kući otvore trgovačku radnju. Radio je kao prodavac. Prvo što je pomislio: "Bože, hvala ti, sad imam piva koliko mi volja!"

- Pio sam svakodnevno. Flaša s pivom bila je ispod tezge. Povremeno bih izašao u nabavku i svraćao u kafane. Piće-dve s nogu i vraćao se. Moji su primećivali i prigovarali. Sve do 1993. godine. Počeo sam u radnji da galamim, da menjam raspoloženje. Oči staklaste, vodnjikave, odavale su zavisnika. Tada, prvi put idem kod lekara na neuropsihijatriju. Saopštava mi da sam alkoholičar i da moram da se lečim - navodi Milan.

 Plašljiv po prirodi, ostavljao je piće neko vreme i ubeđivao okolinu da može da ne pije. U stvari, prešavši crtu nastalo je njegovo desetogodišnje besomučno opijanje. Za njega, kao i za mnoge druge alkoholičare, važio je sindrom prve čaše. Kad nju popije zaustavljanja nije bilo.

- Te godine upoznajem svoju bivšu suprugu. Moji je nisu hteli. Odlazimo u podstanare. Pijem i dalje. Još više. Zovu nas da se vratimo, misleći da je odlazak od kuće razlog mom opijanju. Naredne godine se vraćamo. Rodio mi se sin 1996. godine. Još jedan razlog za piće. U novembru me prvi put hvata alkoholno ludilo.

- Krene drhtanje. Telo se savija, grči. Ruke se tresu. Zavlačim ih u kosu. Čupam pramenove. Znojim se. Kao da me neko polije kantom vode. Šetam se po sobi ubrzano. Brojim korake da odagnam misli od alkohola. Grozničavo tražim piće. Zatvaram se u sobi. Po dva-tri dana ne spavam. Oči podbule, kapci crveni, teški. Počinje sve da se vrti oko mene. Čas je plafon dole, čas gore. Hvata me užasan strah. Razaznajem poneku misao. Ludim li? Šta ako se razbolim? Da li ću umreti? Bežim na ulicu u potragu za pićem - priča uzbuđeno Milan.

Sve je više devojaka koje piju

 

Bol u jetri

Početkom naredne godine počinje da ga boli jetra. Odlazi lekaru i utvrđuju mu uvećanje od dva prsta i da je zamašćena. Govore mu da će umreti ako nastavi da pije. Ne želi da ostane u bolnici i leči se. Strah čini svoje, podvrgava se rigoroznoj dijeti. Ne pije osam i po meseci. Sređuje jetru. I, onda, počinje ponovo.

- U mojoj pijanoj glavi uvek je bila žena, nikada deca. Dobio sam i drugog sina, 1998. godine. Ni danas nisam siguran da li sam je ludo voleo ili posesivno bio vezan za nju zbog alkohola. Napuštala me je, vraćala se. Bezbroj puta. Kad bi otišla, molio sam da se vrati, obećavao da ću se lečiti, biti drugi čovek. Kad bi se vratila, tražio sam pogodan trenutak za svađu i bekstvo u piće. Počinjalo bi uvek tako što bih dolazio pijan i preturao po kući tražeći flašu. Počeli bi da me prekorevaju i prasnuo bih. Narednih pola sata bio je pakao u kući. Lomio sam sve. Vrištao, urlao, nasrtao na ženu, nekad i na roditelje. Deca, onako mala, plačući su bežala iz kuće. Zvali su policiju. Kasnije su digli ruke. Čekali bi da me prođe. Bili su očajni - navodi Milan.

Počeo je periodično da pije zbog iscrpljenosti organizma. Po 15 dana pio je i danju i noću. Nije spavao, niti jeo. Onda bi pao u kući ili na ulici. Pravio je pauzu po mesec-dva.

Pivo je omiljeno piće u Srbiji

- Kad bih se povratio, nastupale su krize. Svašta sam radio. Moji su me zatvarali u sobu. Bežao sam. Jednom kroz prozor, pa na krov od susedne kuće. Okliznuo sam se, pao i slomio nogu. Pre toga, lomio sam ruku. Stavili su mi šipku. Bio sam na štakama. Ležao kod kuće. Vešto manipulisao, lagao ukućane da je s pićem završeno. Negde pred Novu godinu ponovo sam se posvađao sa ženom. U naletu besa hteo sam štakom da je ubijem. Izašao sam i napio se. Pio sam idući na štakama po prodavnicama - kaže Milan.

Opasan po okolinu

Došao je rat. Mobilisali su ga u Golemom Selu, iznad Vranja. Pozadinska jedinica. Svi piju. Bio je u groznici. Po završetku rata, od 2000. godine počinje da pije rakiju. Do tada je pio samo pivo i vino.

- Dobijam epileptičan napad. S penom na usnama, zgrčen ležim u parku. Moji, teška srca, shvataju da sam zreo za ludnicu, Toponicu. Naredne godine odlazim u Niš na lečenje. U Toponici ću biti do marta 2004. U međuvremenu, bežaću iz nje šest puta - priznaje Milan.

Lečio se na alkoholnom, zatvorskom i sudskom odeljenju. Zavisno od ponašanja. U bolnici bi se primirio. Bio je poslušan, sarađivao sa doktorima. Puštali su ga na vikend.

Alkoholizam je teška bolest

- Tada bih se napio i vraćali su me sanitetom. Bežao sam. Dolazio sam kući, nekad ne. Završio bih u kafanama oko niške autobuske stanice. Desilo se da se oduzmem od pića. Pao sam jednom kao pokošen i slomio vilicu. Bio sam u zatvorskom odeljenju sa najtežim bolesnicima. Nisam mogao da jedem.

Pio sam mleko. Oslabio sam 22 kilograma. Izgledao kao avet. Po dolasku kući postao sam agresivan. Opasan po okolinu. Sa sudskim rešenjem vraćen sam u Toponicu. Bilo je to maja 2003. To je najgori status. Ili ćeš se izvući, ili ostaješ zauvek u bolnici.

To mi se uvrtelo u glavi. Počeo sa da razgovaram sa lekarima, bolesnicima. Svi su mi govorili da mi je ovo poslednja šansa - priča Milan.

Do marta 2004. bio je u bolnici. Nije pio. Žena je otišla, zauvek. Deca su ostala kod roditelja. Jednog dana nazvao je kući telefonom. Tražio je da čuje decu. Bio je to usiljen razgovor. Osećao je da ga se boje i preko telefona. Tada je sebi rekao: "Moraš da izađeš, mora da se lečiš i budeš sa svojom decom."

- Izašao sam u martu 2004. Razveo sam se od žene i dobio rešenje da mogu da se lečim na slobodi. Krenuo sam sa majkom u Dispanzer za mentalno zdravlje. Hvala doktorki Brzaković. Lečio sam se opet od početka. Do dana današnjeg ne pijem.

Sutra: Ljudi na dnu flaše (3): Rusija umire od votke