Zaparložena sela (3): Do nas se stiže peške

Dok Jagodina postaje bukvalno pretrpana stanovnicima, okolna sela su potpuno opustela. Najviše odumiru planinska sela, gde su ostali samo starci. Najteža je situacija u Lozoviku, Miševiću i Jošaničkom Prnjavoru.

- Sva tri sela uglavnom čine staračka domaćinstva, u svakoj trećoj kući živi samo jedan član, star u proseku od 65 do 70 godina. U Jošaničkom Prnjavoru je najgore. Najveći broj stanovnika čine sedamdesetogodišnjaci i osamdesetogodišnjaci. Najstariji je Jovan Maksimović, koji ima 88 godina - kaže Slavica Mihajlović, šef Mesne kancelarije u Lozoviku, Miševiću i Jošaničkom Prnjavoru.

Čak i usred dana ova sela deluju gotovo sablasno. Kuće su zarasle u korov, prozori polupani, a iz kuća proviruje lozica. Na prašnjavom putu, posutom šoderom, nema nikog. Tek na kraju Jošaničkog Prnjavora pogrbljena starica sa štapom u jednoj i činijom u drugoj ruci hrani kokoši.

- Plačem ko kiša. Deca dođu, pa moraju da idu da rade. Eno mi ga čovek na kuću. Umro pre pola godine. Zvao se Svetislav - počinje 77-godišnja Jovanka Maksimović svoju životnu priču pokazujući na umrlicu, zalepljenoj na vratima kuće, dok joj se suze cakle u očima.

- Rođena sam u Končarevu, a moji me gotovo iz grada udali u ovo selo. Ćušnuli me ko u Moravu... doduše, bili smo mladi, pa nam ništa nije bilo teško. Kad odemo da radimo na njivi, zapevamo iz sveg glasa. A sad je selo opustelo. Nema nigde nikog. Da padnem, ne bi imao ko da me digne. Kad su velike vrućine, mnogo me zanosi u glavu, pa idem sa dve tojage. Mnogo sam bolesna. Primam 67 evra na tuđe ime, ali većinu potrošim za lekove - priča baka Jovanka, čiji sin Milan živi u Jagodini, a ćerka Ljiljana u Crnču.

Radovan Veljković je napunio 74 godine i ne pamti kada mu je neko došao u goste.

- Mnogo je loše. Dok sam živeo sa stričevima, bilo nas je 21 u kući, a sada ima 20 ljudi u celom selu. Samo u jednoj kući živi troje, a u ostalima po dvoje ili jedan. Autobus već decenijama ne dolazi u selo, pa ko može, pešači po šest kilometara do Lozovika ili Siokovca - žali se Radovan.

Nekada su imali prodavnicu i čitaonicu, a sad nigde nikog.

- Poslednja beba u selu rođena je pre 17 godina, ali i ta porodica se odselila u grad - kaže Radovanova žena Slobodanka.

U Miševiću se toliko namnožilo šarki da ulaze u dvorišta jer se polja više ne obrađuju. Pre četiri godine zatvorena je i škola.

- Šta ima iza Miševića?! Nema ništa. Ovo je kraj - kaže 78-godišnji Svetislav Vučković. - E, kako je nekada ovo selo bilo bogato jer je zemlja plodna. Iz Crnča su po čitav dan kopali za kilogram projinog brašna. Njive pune ljudi, a pesma se orila celim selom. Već 30 godina nema pesme, nema ničega.

Radosava Maksimović je ubeđena da za pet godina neće imati autobus po koga da dođe.

- Dete se nije rodilo poslednjih 10 godina. Niko ne može da se oženi. Najstariji neženja je Dragomir Milošević, koji ima 56 godina. Možda bi ovde došla neka devojka iz druge zemlje.

Života Jovanović se žali da nemaju ni prodavnicu, ni kafanu.

- I ono malo kukuruza što rodi na ovako sušnoj godini pojedu divlje svinje. Zimi smo odsečeni od sveta jer autobus dođe samo do Lozovika.

Živomir Filipović sedi na klupi sa Životom i hukće:

- Preko leta nemamo ni vodu. Došli smo da napunimo balone na izvoru. Kada nam treba da napojimo stoku, dođemo traktorom po vodu. Mučimo se. Zato mladi i odlaze - uveren je Živomir.

Iako u Lozoviku ima najviše stanovnika, i njega stiže sudbina prethodna dva sela. U četiri razreda ima samo osam đaka, a selo puno neženja. Miroslav Stojaković kaže da se žive kao u srednjem veku jer osim prodavnice nemaju ničega. U poslednjih godinu dana 11 ljudi je umrlo, a rođena je samo jedna beba. Zoran Pavlović ima 45 godina i nadniči.

- Živim sa majkom Snežanom, koja prima penziju od 100 evra. Centar za socijalni rad dao nam je kućerče da u njemu lipšemo. Kopam bunare, grobove, sve što treba. Ali, ni seljaci više nemaju para, daju mi brašno, krompir, pasulj, meso - jada se Zoran.