Kako je nastao svet (2): Nobel za 1.000 ljudi
Prof. dr Dejan Stojković, svetski priznat fizičar, dobitnik "srpskog Nobela" za fiziku za 2011. godinu, proučava gravitaciju, kosmologiju, fiziku elementarnih čestica, crne rupe, astrofiziku.
Rođen je u Vranju, diplomirao je 1994. na Fizičkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao je 2001. u Klivlendu, na prestižnoj grupi za kosmologiju. Prvu profesuru Stojković je dobio na Case Njestern Reserve univerzitetu, a 2007. prešao je na Državni univerzitet Njujork u Bafalu, gde i danas predaje.
- Samo otkriće Higsovog bozona ne rešava sve dileme vezane za kosmos, galaksije, zvezde, život čoveka. Standardni model elementarnih čestica je jedan od najvećih dostignuća fizike u prošlom veku. On uspešno objedinjuje sve fundamentalne interakcije koje vladaju u mikro i makrosvetu (osim gravitacije). Uloga Higsovog bozona je da svim česticama od kojih smo svi mi napravljeni (elektroni, protoni, neutroni) podari masu, tj. inerciju. Bez njega sve čestice u svemiru ne bi imale masu i kretale bi se brzinom svetlosti bez prekida. Takve čestice ne bi bile u stanju da stvore kompaktne strukture kao što su planete, zvezde i galaksije. Tako, bez njega ne postojali ni Sunce ni Zemlja.
Da li je božja čestica prihvaćena u naučno-popularnoj literaturi?
- U naučno-popularnoj literaturi se može naći oštra diskusija o tome da li je ovaj termin priličan ili ne. Protivnici tog termina sa pravom ističu da Higsova čestica ne
Revolucija preko noći
|
objašnjava sam Veliki prasak, nego ima ograničenu ulogu da objasni poreklo mase, dok u isto vreme poreklo naelektrisanja, impulsa, pa i prostora i vremena ostaje van domena Higsove čestice.
Kako reaguju religiozni ljudi?
- Ekstremno religiozni ljudi u potpunosti odbacuju naziv božja čestica tvrdeći da su aspekti Boga mnogo komplikovaniji i zagonetniji od ove jednostavne čestice, bez obzira na to koliko dugo nam je bilo potrebno da je nađemo.
Ima i onih koji je nazivaju đavoljom česticom.
- Da, sve dok je čestica bezmasena, ona se kreće brzinom svetlosti. Za takvu česticu tzv. svojstveni vremenski interval je nula, što bukvalno znači da za nju ne postoji ni prošlost ni budućnost, nego samo večna sadašnjost. A, to su osobine koje se obično pripisuju prosvetljenim entitetima. Po ovom argumentu, trenutak kad su čestice dobile masu je upravo trenutak kad su pale na niži nivo postojanja.
Koliko je ovo otkriće bitno za fizičare?
- Izuzetno je bitno, iz dva razloga. Prvi razlog je čisto naučni, jer bez Higsovog bozona ne znamo kako da objasnimo mase ostalih elementarnih čestica, i ceo koncept standardnog modela (za koji je već dodeljeno nekoliko Nobelovih nagrada) bi pao u vodu. Drugi razlog ima jaku socijalnu komponentu. Da LHC nije pronašao ovu česticu, a koštao je 10 milijardi dolara, političari nam u sledećih 50 godina ne bi dali nikakav novac da napravimo neku sličnu mašinu i otkrijemo nešto
Internet stvoren u CERN-u
|
možda još spektakularnije. Što je najgore, LHC je projektovan da radi oko 20 godina. Posle tog perioda više od 5.000 ljudi vezanih za ovaj projekat bi odjednom ostalo bez posla, što bi bila prava katastrofa za ovu naučnu oblast.
Pronalazak, ipak, daje novu šansu fizičarima?
- Dok je ovo otkriće još vruća tema, ugovara se izgradnja novog akceleratora pod imenom Internacionalni linearni sudarač (ILC), koji bi trebalo da košta neverovatnih 20 milijardi dolara, a što bi upošljavalo mnogo najkvalitetnijih fizičara iz celog sveta.
Da li su i danas nadareni pojedinci bitni za epohalna otkrića?
- Pre svega, treba znati da je sam LHC veliki međunarodni projekat. Davno je prošlo vreme kada su eksperimentalnu fiziku mogli da rade nadareni pojedinci u svojim podrumima. Današnji eksperimenti u fizici visokih energija zahtevaju solidne finansijske i ljudske resurse. Mnogo hiljada visokostručnih ljudi na LHC-u ima svoju tačno određenu ulogu. Najveći broj ljudi se bavi samom tehnikom eksperimenta, upumpavanjem protona u tunel, podešavanjem magnetnih polja koja ubrzava protone do neverovatnih brzina i samom detekcijom sudara. Onda
Glava društva
|
cela armija fizičara koja je specijalizovana u obradi podataka pokušava da razvrsta podatke i shvati šta se desilo prilikom sudara.
Da li je ovo otkriće vredno Nobelove nagrade?
- Ovakav timski sistem rada je apsolutno neophodan, ali je sigurno vrlo nezgodan prilikom utvrđivanja zasluga pojedinaca. Otkriće je sigurno vredno Nobelove nagrade, ali sada uopšte nije jasno ko će tu nagradu dobiti. Pravila Nobelovog komiteta nalažu da najviše tri osobe mogu da podele nagradu, a nemoguće je izdvojiti tri osobe iz mora zaslužnih ljudi.
Da li će je dobiti Piter Higs?
- Ako čak i zaboravimo na eksperimentalce i damo Nobelovu nagradu samo Piteru Higsu, odluka ne bi bila najpravičnija jer je nekoliko ljudi (više od troje) jednako zaslužno za formulaciju ove teorije 60-ih godina prošlog veka.
Ulaganjem u nauku i obrazovanje dobija se mnogo više nego što to na prvi pogled izgleda?
- Vrlo često citiram Roberta Vilsona, prvog direktora Fermilaba, najvećeg akceleratora pre CERN-a, koji se nalazi u Čikagu. Kada je Fermilab pušten u rad, on je pred Kongresom imao svoje izlaganje. Jedan kongresmen ga je pitao kako će ovaj akcelerator da pomogne odbrani zemlje, a Vilson je odgovorio: "Ne znam da li će pomoći odbrani naše zemlje, ali će sigurno napraviti našu zemlju vrednom odbrane."
