Kako je nastao svet (1): Vavilonska kula u Švajcarskoj
Kad je nauka uzimala maha sredinom 19. veka, najveći poznavalac ljudske duše Fjodor Dostojevski napisao je u jednom pismu da čovek ne gradi novu Vavilonsku kulu da bi dosegao nebo, nego da bi nebesa svukao na Zemlju!
Potraga za božjom česticom početkom 21. veka i nagoveštaj njenog otkrića za običnog čoveka stvaranje sveta je smestilo u tunele ispod Ženeve, gde, po mišljenju nekih, niče nova Vavilonska kula u ljudskoj potrazi za Bogom. Otkrićem Higsovog bozona čovečanstvo se podelilo oko večnog pitanja ko je i kako stvorio univerzum.
Religije smatraju da je Bog stvorio svemir i čoveka. Hrišćanski nadbiskup Armagha Ušher još 1650. godine zaključio je da se veliko stvaranje dogodilo 22. oktobra. Po njegovom računu, danas je svemir star 6008 godina, iako naučnici tvrde da je Zemlja stara oko 4,6 milijardi godina.
Za Jevreje svet je nastao 7. oktobra 3761. godine p. n .e. Tako je 2012, po jevrejskom računanju, 5773. svetska godina. Kinezi broje svoje godine još od 2698. godine p. n. e, pa su proslavili 4710. godinu od nastanka sveta.
Kuda ide nauka
|
x Do otkrića koje je ustalasalo naučni svet doveli su eksperimenti koji se od 2008. izvode u Ženevi u velikom hadronskom kolajderu, projektovanom za kontrolisano sudaranje dva snopa protona, koji se kreću skoro brzinom svetlosti kružnim tunelom dugim 27 kilometara.
U trenutku sudaranja nastaju uslovi kakvi su vladali u svemiru neposredno posle Velikog praska, kada je, pre 13,7 milijardi godina došlo do stvaranja univerzuma. Na eksperimentima radi ukupno 10.000 ljudi iz celog sveta.
Kao jedan od najznačajnijih dana svetske nauke ostaće upamćen 4. jul 2012. kada je potvrđeno otkriće božje čestice, tj. Higsovog bozona. Evropski centar za nuklearna istraživanja CERN saopštio je publici, gde je sedeo i Piter Higs, čovek koji je 1964. godine u jednom članku predstavio model subatomske čestice, koja je po njemu dobila ime. Prošlo je otad pola veka neuspešne potrage za elementarnim delovima materije i potvrdom kako je nastao univerzum.
Termin božja čestica pojavio se u knjizi Leona Ledermana "Božja čestica - ako je vaseljena odgovor, šta je pitanje". Lederman je prvo nazvao "prokleta čestica", ali je izdavaču bolje zvučala "božja". Sve što je božje, bolje se prodaje. Jedan od najpoznatijih fizičara današnjice Stiven Hoking bio je jedini razočaran otkrićem Higsovog bozona, jer je izgubio 100 dolara na opkladi da čestica nikad neće biti otkrivena.
Čim je svet obišla vest o velikom otkriću, hrvatska štampa je objavila da je Vatikan spreman da brani svoja "autorska prava" i sudskim putem zabrani dalja istraživanja, jer crkveni pravnici tvrde kako je upravo Duh božji iz Knjige postanka božja čestica, pa traže 57 miliona evra odštete.
Ivan Smiljanić, fizičar istraživač iz Instituta za nuklearne nauke Vinča, za "Vesti" kaže, pak, da je Vatikan priznao teoriju Velikog praska, upravo stoga što ostavlja prostor za postojanje Boga.
- Čuveni fizičar i kosmolog Stiven Hoking išao je svojevremeno u posetu papi Jovanu Pavlu Drugom i papa je prihvatio model Velikog praska, jer tu ostaje mesta za Boga. Veliki prasak je tačka "neka bude svetlost", ali nauka i dalje ne zna šta je pokrenulo stvaranje. Sa druge strane, ako bi neku česticu trebalo zvati božjom, onda je to upravo foton, jer svetlost prenose fotoni... Artur Klark je jednom rekao da nauka za običnog čoveka predstavlja magiju.
Nauka nije zasnovana na veri, nego na stalnoj sumnji i proveri. Ne možete da verujete u gravitaciju i palite joj sveću, ali znate da vas drži na Zemlji. Naučne teorije nisu dogme, već se stalno menjaju. Njutnova mehanika je više od 200 godina savršeno funkcionisala, ali čim smo ušli u svet velikih brzina postali smo svesni njenih nedostataka. Ona i dalje može da posluži za izračunavanje brzine vožnje Ibarskom magistralom, ali za velike brzine potrebna nam je Ajnštajnova teorija relativiteta.
Teolog Jovan Jović kaže da je Bog otac svega što je postalo u prostoru i vremenu, a da se nauka i religija ne isključuju.
- Vera i nauka nisu ni suprotne, ni identične, svaka ima svoj predmet interesovanja i svoje metode. Još je sv. Avgustin u 5. veku, kad je crkva bila još jedinstvena, imao načelo koje je životno prihvatljivo "veruj da bi razumeo i razumi da bi verovao". Nauka i vera su dve strane čovekove ličnosti, i obe su neophodne. Bilo je u Crkvi skretanja, kao spaljivanje Đordana Bruna (koji je bio monah), ali izvorno hrišćanstvo ne može biti protiv nauke. Suština vere je da je Bog stvorio čoveka da bude slobodan, pa samim tim može i da istražuje. I sam Hrist je pokazao put kako treba biti naučnik. Kad je vaskrsao, rekao je Nevernom Tomi: "Stavi ruike u rane moje i opipaj". A "opipaj" je osnova svake nauke. Ako je čovek slobodan, on stalno sumnja. I apostoli su videli čudo - vaskrsenje Lazarevo, ali su ih nadvladali sumnja i strah, pa su se razbežali. Mi smo na bogosloviji proučavali Ajnštajnovu teoriju relativiteta i ona je bila dokaz da je on bio vernik. I naukom se može doći do Boga, samo je ne treba obožavati, obogotvoravati.
Ljudi često bukvalno shvataju religiju. Božja čestica nije napad na verujuće. Pravi vernik treba da raste u veri i ima pravo da pita, a pitanja postavlja prvenstveno sebi. Čovek ne treba da bude zadrt, on svoje bogom dane talente treba da iskoristi na pravi način. Heraklit je rekao da je život večita borba. I to najviše sa samim sobom, jer nije Bog stvorio čoveka da mu bude roblje!
Izvesno je, ipak, da ono što je mučilo Alberta Ajnštajna: "Želim da znam kako je bog stvorio ovaj svet... ostalo su detalji", mučiće ljudski rod još mnogo godina.
