Obaveštajne službe (2): Čuvari tajni otključali vrata

Za njihove propuste svi znaju, za uspehe niko, rečenica je koja možda najbolje opisuje tajne službe. Čime se zapravo bave tajne službe, pitanje je koje često postavljaju građani Srbije. Nedavna izjava predsednika Tomislava Nikolića da ga u izveštajima bezbednosne službe obaveštavaju i koja je vojna jedinica na vežbi, ponukala je pripadnike bezbednosti da objasne svoj posao.

Za razliku od možda rasprostranjenog mišljenja, BIA i ostale tajne službe u svetu ne bave se time s kim se koji političar švaleriše, ko je sa kim sedeo u kafani i ostalim pikanterijama. Glavni cilj rada bezbednosnih službi i njihovih izveštaja, koje predsednik, premijer i predsednik Narodne skupštine dobijaju, jeste da ih obaveste o najbitnijim događajima koji mogu da utiču na bezbednost države. Članovi BIA tvrde da "treba znati kako se čitaju ti izveštaji, za šta ipak treba iskustvo".

Reporteri "Vesti" obišli su srpsku tajnu službu, Bezbednosno-informativnu agenciju i sa Jovanom Stojićem, šefom kabineta direktora, u njihovom muzeju pogledali eksponate iz bogate istorije ove službe.

- Prva bezbednosna služba u Srbiji osnovana je 5. oktobra 1899. i nosila je naziv Odeljenje za poverljive policijske poslove, u sklopu Ministarstva unutrašnjih dela. To je preteča današnje BIA.

Osnivački akt potpisali su kralj Aleksandar Prvi i tadašnji ministar Đorđe Genčić, a služba je organizovana i ustrojena po uzoru na francusku i austrougarsku tajnu službu, što se tada smatralo dobrim modelom za Srbiju. Za prvog načelnika izabran je sudija Jovan S. Milovanović - priča Stojić o počecima moderne tajne službe u Srba.

U osam ormana nalaze se osnivački akti i nekoliko izveštaja agenata iz Srbije sa početka prošlog veka. Međutim, najviše pažnje izazivaju eksponati iz novije srpske istorije.

Tu su predmeti koji su pripadali vođi ravnogorskog pokreta generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, nađeni kada su ga uhapsili operativci Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), formiranog tokom Drugog svetskog rata i iz kojeg su kasnije iznikle Služba državne bezbednosti i vojna Kontraobaveštajna služba. Pored njegovih, nalaze se i predmeti koje je kod sebe imao četnički vojvoda Nikola Kalabić, uhvaćen nekoliko meseci ranije.

Od Mihailovićevih ličnih stvari u muzeju se nalaze naočare, tehnička olovka, penkala, velika turska muštikla i kurirska torba sa katancem. Možda najzanimljiviji eksponat zaplenjen od Draže je njegova ratna karta. Nju su odštampali Nemci 1943. godine i ne zna se pouzdano da li su je četnici zaplenili u sukobu ili dobili od Nemaca.

Na karti se vide granice onog doba, pa je Srbija svedena na teritoriju od Beograda do Kosovske Mitrovice, granična linija ide preko Kosova, koje pripada Italijanima, Zemun i Srem su u NDH, a Bačka u Mađarskoj. Karta je izuzetno kvalitetna i nakon 70 godina i dalje se nalazi u izvanrednom stanju. Zanimljivo je da Draža na njoj ništa nije ucrtavao.

Možda su najzanimljiviji eksponati koji su pripadali Stojanu Župljaninu, koga je Haški tribunal tražio zbog ratnih zločina. On je prilikom bekstva obrijao bradu, smršao, pa je na dve fotografije sa neke kućne zabave bio potpuno neprepoznatljiv. Čak i komšije kod kojih je bio na zabavi, iako su ga često viđale, nisu mogle da ga prepoznaju i bile su iznenađene kad su saznale ko im je dolazio u goste.

Tokom bekstva pisao je dnevnik o svetskoj zaveri protiv Srba, a nakon što je

prebačen u Haški tribunal, tražio je da mu se pesme koje je napisao i dnevnik vrate, jer su njegovo vlasništvo. Na kraju je odlučio da mu se proslede fotokopije dnevnika, a za originalni je dao dozvolu da se izloži u muzeju BIA.

Radovana Karadžića operativci BIA otkrili su tokom jednog predavanja i fotografija koja je napravljena, gde se vidi sed čovek, duge brade, jeste prva njegova fotografija koju su napravili agenti BIA, posumnjavši da se upravo on krije iz lika doktora Dabića. Ipak, trebalo im je nekoliko meseci da provere sve podatke i budu sigurni da je to "njihov čovek".

Među eksponatima u muzeju BIA nalaze se i prislušni uređaji i uređaji za snimanje, koji su evoluirali decenijama. Dok je danas dovoljan mobilni telefon da snime i slikaju "bezbednosno interesantne stvari", nekada su ti uređaji jedva mogli da stanu u povelik kofer.

Posebno zanimljiv uređaj je aparat za registrovanje telefonskih brojeva, kako bi operativci znali sa kim komunicira osoba koju prisluškuju. To je proizvod Instituta za bezbednost i predstavljao je pravo čudo tehnike svog vremena.

Danas se Institut za bezbednost trudi da za potrebe BIA proizvede što više svoje opreme, iako nismo tehnološki napredni kao što su to, recimo, Nemci. Tako umesto da BIA kupi softver za prisluškivanje od neke strane službe, odlučili su se da proizvedu svoj jer nikad se ne zna da li će ta služba ubaciti "bubicu" i imati uvid u sve ono što radi srpska služba.