Seoba balkanske radne snage (2): Fabrički radnici tezgare na njivi

Stara narodna da nema hleba bez motike još je koliko-toliko aktuelna i u Vojvodini, koja je decenijama unazad važila kao nadničarski kraj, posebno kada su poljoprivredni radovi u pitanju. Ali za razliku od pojedinih područja u Srbiji, panonska ravnica više nije Meka dođoša i nadničara sa svih strana sveta i iz raznih krajeva.

I dalje ima Rumuna, koji uglavnom na crno obavljaju razne poslove, kako bi na kraju napornog radnog dana u džep stavili 10 do 15 evra. Među najamnim radnicima sve češće se mogu naći fabrički radnici Srbi i Bosanci, koji su ostali bez posla, a sve je više i penzionera.

Iako se većina slaže da su izuzetno malo plaćeni, pošto se iznos nadnice nije menjao poslednje dve godine, ljudi jednostavno nemaju izbora. Za njih dan počinje u zoru, kada obično kolektivnim prevozom po 20-30 osoba odlazi do njive ili voćnjaka, a završava se u 18 časova uveče. U toku 12 sati imaju pravo na pauzu za ručak i kraće odmore, a na kraju dana bogatiji su za 600 do 800 dinara.

Vojvodina je do sredine devedesetih godina prošlog veka važila za nadničarski raj, naročito u sezoni poljskih radova, u pokrajinu bi se slivalo na stotine hiljada sezonaca, od kojih je i do 70 posto bilo stranih državljana, najviše Rumuna, zatim Bugara, Makedonaca....

U Subotici je do šezdesetih godina funkcionisala takozvana "pljuckarska" berza. Nalazila se u strogom centru grada, gde su se petkom okupljali nadničari po koje su dolazile gazde, pogađale se za posao, a potom bi pogodba bila zalivena u obližnjoj kafani Spartak.

Ta berza pripada dalekoj prošlosti, a radna snaga preselila se na buvljak. Blizina granice i buvljaka, bar što se tiče severnobačke regije, nezaposlenima nudi lakšu zaradu, pa su u poljoprivrednim kombinatima prinuđeni da sezonske radnike traže izvan pokrajine, uglavnom iz Republike Srpske, Bosne i sa Kosova. Slična je situacija i u Banatu i Sremu, gde više praktično da i nema nadničara, tj. sezonaca koji su spremni da rade u polju, na obradivim parcelama, salašima i poljoprivrednim gazdinstvima....

- To su mahom ljudi do kojih dolazimo preko nekoliko angažovanih brigadira. Po njih šaljemo autobus, obezbeđujemo im tri obroka dnevno i zaradu isplaćujemo odmah po obavljenom poslu - kaže Dragan Zvekanović, direktor DD Kelebija.

Otkad su ušli u Evropsku uniju, Rumuni su masovno odlazili na rad u bogate evropske zemlje pa im se čak pojavio manjak radne snage. Rumuna na vršačkoj crnoj berzi rada ima sve manje. U selima Straža i Potporanj kod Vršca o ovcama i kravama na ispaši brine nekolicina pastira iz Rumunije. Godinama pošteno rade ovaj posao, a plata je 300 evra, uz tri obroka dnevno (dva kuvana), dve kutije cigareta, kao i po dva deci rakije, ujutru i uveče, tek koliko da plaknu grlo.

U većim rumunskim gradovima, posebno u ekonomski razvijenijim županijama, naveliko se gradi, pa se traže majstori, koji su bolje plaćeni nego kod nas. Međutim, naši građevinari nisu mnogo zainteresovani zbog većih životnih troškova i administrativnih prepreka prilikom legalnog zapošljavanja.
Siniša Paunović, tehnički direktor vršačkog Rasinga, kaže da u Srbiji ima malo stručne radne snage.
- Ne mogu da nađem stručnog zidara, pa sam ugovorio prekvalifikaciju deset mlađih nezaposlenih ljudi. Ako uspešno prođu test, svi će biti primljeni. Rumuni sve više traže stručnost.

Nedostatak radne snage je najizraženiji u Sremu. Po rečima zemljoradnika iz Šašinaca Žike Žegarca, poljoprivrednici u sremskim selima nadničarima plaćaju od 1.000 do 1.500 dinara za radove koji se sada obavljaju na njivama.

- Kukuruz se mora obrati s njiva, a zemljoradnici su primorani da povećavaju dnevnice. Prošle godine plaćali smo 800 dinara, a sada i do 1.500. Mladi uopšte neće da rade, jer su na njivama jedni te isti nadničari već dve i tri decenije - kaze Žegarac.

U Bačkoj je situacija bolja, radne snage ima dovoljno, vele ovdašnji paori.

- Za sat rada na njivi nadničari zarade od 60 do 80 dinara, a radi se po deset sati - kaže predsednik Udruženja seljaka Subotice Pavle Kujundžić, dodajući da nadničari uglavnom dobiju piće, a za hranu se dogovaraju s gazdom. Rumune možete iznajmiti i na jedan dan. Cena je sedam i po evra sa hranom i deset bez hrane. U zavisnosti od dogovora, Rumun ponegde ima obavezu da odradi po sedam-osam dnevnica mesečno za smeštaj, a ostalim danima ako gazdi ne treba može u nadnicu kod drugog. Rumuni nisu izbirljivi ni po pitanju smeštaja, ni ishrane.