Zašto je rasejanje ljuto na državu (1): Dijaspora, zadnja rupa na svirali

Dijaspora se godinama doživljava kao krava muzara od koje u zemlju godišnje stigne oko pet milijardi evra doznaka, a s druge strane nema nikakva prava, pa ozlojeđeni zemljaci imaju utisak da ih u matici pljačkaju na svakom koraku.

Danas se u Srbiji održavaju parlamentarni i predsednički izbori, a u dijaspori je otvoreno svega 38 biračkih mesta u 22 zemlje sveta što je upola manje nego pre četiri godine, kada je bilo 75 birališta u 42 države. I dok Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, državnu upravu i lokalnu samoupravu saopštava da je to "značajna ušteda za državu i građane", u dobrom delu srpskog rasejanja nezainteresovanost da dijaspora iskoristi svoje biračko pravo, posebno u Australiji gde nema nijednog biračkog mesta, tumači se kao bojkot i protest uperen ka matičnoj državi.

Indirektna poruka glasi da i posle gotovo 12 godina od demokratskih promena u Srbiji, na relaciji matica-dijaspora i dalje ima mnogo nerešenih pitanja, iako od leta 2010. u Srbiji postoji Skupština dijaspore i Srba u regionu i mada je donet Zakon o dijaspori i Srbima u regionu, čime se diči Ministarstvo vera i dijaspore.
 

Radivoje Petrikić

Radivoje Petrikić, advokat iz Beča i delegat Austrije u Skupštini dijaspore i Srba u regionu, ocenjuje u svom autorskom tekstu da, iako je "konstituisana uz mnogo pompe i uz prisustvo predstavnika najviših državnih organa, koji su se zaklinjali u njen veliki značaj za maticu", za dve godine postojanja" i pored nastojanja jednog dobrog dela njenih delegata, kao institucija nije uspela da pruži bilo kakav doprinos u promeni odnosa matice prema dijaspori", već je "njena uloga u poslednje vreme potpuno marginalizovana".

Petrikić smatra da se "s pravom postavlja pitanje njenog daljeg postojanja i uzaludnog trošenja vremena delegata koji svakog leta o svom trošku dolaze sa svih strana sveta da bi slušali dobro poznate govore o njenom potencijalu i značaju za maticu".

Uprkos činjenici da iz dijaspore u Srbiju godišnje stigne oko pet milijardi evra doznaka i da izvan Srbije živi skoro trećina srpske populacije, u predizbornoj kampanji niko od predsedničkih favorita i vodećih političkih stranaka nije se obratio dijaspori, niti je obznanio program vezan za buduću institucionalnu saradnju sa sunarodnicima u tuđini. Otuda, kada je reč o matičinoj brizi i zaštiti, prema tumačenjima u dijaspori, srpsko rasejanje i danas se oseća napuštenim i nezaštićenim, kao što je bilo još u doba SFRJ. Dijaspora se doživljava kao krava muzara od koje se samo očekuje i traži, a gotovo ništa za uzvrat ne daje, pa ozlojeđeni ljudi imaju utisak da ih u matici pljačkaju na svakom koraku.

Uz podsećanje da u francuskom parlamentu njihova dijaspora ima 12 predstavnika, da je u hrvatskom Saboru pet Hrvata iz rasejanja, u makedonskom Sobranju tri dijasporca, u rumunskom pet, italijanskom 12, osnivač nevladine organizacije Srpski svetski kongres Zoran Jovičić iz Australije, koji je i član Ekonomskog saveta Skupštine dijaspore i Srba u regionu, u otvorenom pismu Skupštini, predsedniku i javnosti Republike Srbije, traži da se izmenama propisa i srpskoj dijaspori omogući zastupljenost u otadžbinskom parlamentu. On je takođe upozorio da se "tri miliona ljudi u dijaspori raznim pravno-tehničkim barijerama onemogućava da učestvuje u glasanju". Ukazao je i da se "propisima pravno-finansijske prirode i nepotrebnom birokratskom procedurom, kakve nema nigde u razvijenim zemljama, onemogućava da dijaspora ulaže u maticu".

"Kada se spomene dijaspora, svi traže samo pare, a zauzvrat niti se šta nudi, niti je išta učinjeno. Dijaspora već šalje pet milijardi dolara godišnje, što je pola fonda neto plata cele privrede Srbije. Uprkos tome, Srbija nije rešila nijedan problem dijaspore. Srpska dijaspora je po doznakama, prva u svetu u odnosu na visinu plata, a ima najmanje prava", ocenio je Jovičić.
 

Takođe, na brojnim internet forumima kao ključni problemi navode se nedovoljna briga vlade matične države, nemogućnost da se pripadnici dijaspore aktivno uključe u politički život Srbije... Kada je reč o ulaganju u otadžbinu, ukazuje se da je, između ostalog, glavni kamen spoticanja nesigurnost i neprecizna zakonska regulativa koja podleže izmenama od jednog do drugog saziva parlamenta i vlade Srbije, zatim ogromna korupcija, spora i preglomazna državna administracija.
 

Mirjana Samardžija

Mirjana Samardžija iz Amerike svojevremeno je ukazala da je Srbija po kriterijumima Svetske banke, za investiranje negde na dnu lestvice zbog korupcije, birokratije, lošeg sudstva i pravnog sistema.

- I ja sam htela pre nekoliko godina da dođem i investiram, ali kad sam videla u šta su sve razni prsti umočeni, odustala sam - ispričala je ona.
 

Ako se svemu ovome doda rizik da na putevima u Srbiji mogu biti poharani od drumskih razbojnika, da im bande lopova pljačkaju imovinu u kućama podignutim u otadžbini, kao i da nije redak slučaj da im u srpskim lokalnim zdravstvenim ustanovama ne prihvataju polise osiguranja zbog domaće neinformisanosti o novim bilateralnim sporazumima Srbije sa stranim državama, onda problemi sa kojima se suočava srpska dijaspora po svetu, kao što su usamljenost pojedinca, teškoće pri nalaženju posla u struci, razlike u kulturi i društvenom ustrojstvu između zemlje domaćina i starog otadžbinskog kraja, status "nešto između", kao i inostrane predrasude prema našim ljudima, ne izgledaju kao večiti kamen oko vrata.