Radne akcije, više od uspomena (4): Opet bi u Kozaračko kolo

Još kao student, u pauzama između semestara, Momčilo Laković, diplomirani pravnik i bivši diplomata, zasukao je rukave i gradio diljem bivše Jugoslavije.

Radna akcija u makedonskom mestu Tabanovce 1960.

- Danas je teško razumeti kako smo se odlučili da učestvujemo u radnim akcijama. Uvek smo imali viška brigadira. Teško je danas razumeti da je mlad čovek radije išao na radnu akciju nego na more - priča Laković, koji je kao predstavnik omladine Jugoslavije dva meseca radio i u Alžiru, gradeći naselje za ratne beskućnike.

- Za nas je bio veliki motiv da učestvujemo na izgradnji autoputa Bratstvo-jedinstvo. Na radnim akcijama su se sklapala prijateljstva bez ikakvog interesa. Sve najlepše što mi se u životu desilo, dogodilo mi se baš na radnim akcijama. Tamo sam doživeo i iskrenu ljubav, i našao odanog druga. Nijednog od tih prijatelja ni posle 60 godina nisam izgubio. I danas se okupljamo - priča 72-godišnji Momčilo.

U to vreme nije bilo međunarodnih kredita za obnovu.

- Sve smo radili sopstvenim snagama i sopstvenim sredstvima. Uvek je postojala dilema da li se isplate radne akcije. U našem naselju je bilo i do 4.000 ljudi iz raznih

krajeva, različitog obrazovanja i nivoa svesti. Ali, isplatilo se. Osim toga, najvažnije je što se u čoveku stvarao osećaj zajedništva. To je bio vid komunizma koji nema veze sa ruskim. Smatram da smo tada bili najbliži Švedskoj - zaključuje Momčilo.

On ne zaboravlja ni logorsku vatru, pesmu i Kozaračko kolo.

- Okupili bismo se svi, čitavo naselje našlo bi se na jednom mestu. Pevali bismo i zabavljali se do kasno. Imali smo i razna takmičenja. Ja sam igrao fudbal. Na gradilište smo odlazili pevajući. I nikada nisam zažalio što sam bio akcijaš. Ne verujem da je iko od stotina hiljada brigadira ikada zažalio. Naš rad je bio plod kolektivnog duha, prava erupcija pozitivne energije. Ti si svake godine znao da će biti bolje. Nekada su to bili veliki, a nekada manji koraci...

Momčilo Laković dočekao je raspad Jugoslavije u Mađarskoj, pre toga je bio u Nemačkoj, pa je iz prve ruke imao prilike da oseti život i u drugačijim sistemima.

- Možda danas ne može kao nekad, ali bi valjalo da imamo nešto od onog kolektivnog duha. Pa, i u razvijenom kapitalizmu se sve više vodi računa o zajedničkim problemima. Mora postojati taj duh zajedništva. Ne treba da se srećemo samo u kafićima ili buljimo kod kuće u kompjutere, već da živimo osmišljeno. Na primer, ako počistite samo jedan park u Srbiji, ostaće nešto iza vas!