Radne akcije, više od uspomena (3): Krampom overili diplome

Anica Petrović, sada Živanović, još kao sitan, ali uporan i izdržljivi devojčurak želela je da ide na radne akcije.

Anica Petrović (stoji, prva desno) sa drugaricama i drugom u Komrenu, kod Niša

 

- Baš u vreme kada sam završila malu maturu počeli su radovi na fabrici Sevojno. Želela sam da idem, imala sam jedva 35 kilograma, otac me je vratio, htela sam da budem makar vodonoša, samo da učestvujem - priseća se 75-godišnja Anica.

Želja da pomogne obnovu zemlje ostvarila joj se kada je postala student Pravnog fakulteta u Beogradu.

- Prvi put sam se uključila u brigadu "Rifat Burdžević" 1958. godine, bili smo smešteni u Komrenu kod Niša. Sa nama su bile brigade iz skoro čitave Jugoslavije - tuzlanska brigada, zagrebački pravnici, čiji je muški deo bio jako ljubomoran jer su sve njihove devojke volele naše mladiće. Neko mi je čak rekao da je među njima bio i Stipe Mesić. Zatim, bila je tu slovenačka brigada mladih kadeta muzike iz vojne

škole, i kolege iz Splita. Radili smo na zemljištu, skidali površinski sloj, sa nama su bili inženjeri i traseri. Borili smo se da prebacujemo normu i proslavimo zastavu naše brigade - priseća se Anica.

- Jednom nam se ogromno kamenje isprečilo na putu, i normirac nam nije verovao da smo nas četvoro - student glume, studentkinja jezika, veterinar i ja pravnik - izvadili kamenje. Ali, mi smo našli način i presložili taj kamen. Drugom prilikom smo išli kroz neki bagremar. Trebalo je da izvadimo svaku žilicu iz zemlje. Doneli nam marendu, nas dvoje, a jedna konzerva. Na rukama ilovača, ali šta ćeš. Uzmeš komad hleba i jedeš paštetu. Nikome nikada ništa nije falilo. Sećam se da sam na škarpi u Komrenu skliznula, zatrpala me zemlja. Čula sam kada je komandant viknuo: "Vadite je rukama, ne otkopavajte lopatama". Kasnije u životu, kada god bi prolazili kraj Komrena, stala bih da vidim mesto gde je bilo akcijaško naselje. Kada smo počeli da radimo, to je bila ledina.

U naselju se živelo u ne baš zavidnim uslovima.

- Tuš je bio napravljen provizorno. Spavali smo pod šatorima. Imali smo požarnog noću. Sećam se kako ga je jedna koleginica stalno zvala da joj donosi vodu, posle su se njih dvoje venčali. Iz moje brigade čak tri braka su se iznedrila. I to tri trajna

braka. Družili smo se se uz logorsku vatru. Pevali smo evergrin, i domaću muziku i pesme Elvisa Preslija, čije ploče i danas imam. Jedan naš kolega, Miša Pupak smo ga zvali, bio je krupan muškarac, pa je iz štosa u jednu svoju nogavicu stavio mene, a u drugu koleginicu. A imali smo i jednog što je tako glasno hrkao da niko nije mogao da spava, pa smo ga malo-pomalo ekspedovali na kraj naselja. Joj, kako je hrkao i puhao, šator se sa njim pomerao.

Toliko mladih na jednom mestu, ali ipak, vladali su rad, red i disciplina. U svakom momentu se znalo gde se koji brigadir nalazi.

- Bavila sam se sportom. Pre nego što sam počela sa padobranstvom, moja disciplina je bila trčanje na 600 metara. Nas troje brigadira imali smo dozvolu da u slobodno vreme izađemo na Čair i treniramo za našu olimpijadu, koja se te godine održavala u Aleksincu. Slobodno vreme je bilo ispunjeno obavezama. Omladinske radne akcije su nama otvarale put i učile nas životu, da pored diplome, budemo sposobni i spremni za sva iskušenja. U brigadi smo svi živeli kao jedna porodica i odmah se dogovarali kako ćemo se i naredne godine videti na radnim akcijama. Nama su bili draži ti žuljevi na rukama, nego plikovi od sunčanja na moru. I uvek smo bili spremni da zamenimo more radnom akcijom. Ja bih opet sve to ponovila.