Radne akcije, više od uspomena (2): Soliteri iznikli iz baruštine

Na radnim akcijama od Triglava do Đevđelije nije učestvovala samo omladina Jugoslavije, bilo je tu mladih ljudi iz drugih zemalja, isto kao što su i naši momci i devojke odlazili na rad u Alžir ili Japan, započinje svoju priču Nedeljko Vuković (72), koji se kao student Pravnog fakulteta u Beogradu pridružio obnovi tadašnje Jugoslavije.

Početkom letnjih meseci na radne akcije je odlazila radnička i seoska omadina, a zatim bi im se, priča on, pridružili i studenti.

- Moja prva radna akcija bila je u Tabanovcima, 1960. Bio sam mnogo tužan kada sam posle 30 godina došao u te Tabanovce i morao da sečakam da pređem kroz granični prelaz. A sećam se kako nas je na jednu akciju ispratio Dobrica Ćosić rečima da kreće izgradnja puta dolinom Morave, da je to izuzetna prilika i događaj, jer se ne gradi put za vojsku, već za kretanje ljudi, put prijateljstva i bratstva, ne samo naroda Jugoslavije, nego i šire. Evo, tek sada se dovršava taj put.

Nedeljko podseća da je među većim akcijama bila i izgradnja Novog Beograda.

- To je bila jedna velika baruština. Kada sam došao da stanujem u Studentskom gradu, odatle smo do Brankovog mosta putovali otvorenim putem koji se zvao Zagrebački drum. Te 1959. nije postojala zgrada duž čitave te trase, samo kosturi hotela Jugoslavija i dovršavala se zgrada bivšeg SIV-a, sadašnje Palate Srbije.   

Radnim akcijama osim Novog Beograda, gradio se i Novi Zagreb i Nova Gorica, kao i mnogi privredni objekti. Malo ko zna da je temelje velikog giganta "Ivo Lola Ribar" postavila upravo tadašnja akcijaška omladina - dodaje Nedeljko.

U studentskim danima je, kaže, počitao misao koju i danas rado ponavlja - Mladost je jedna ogromna energija koja se može uporediti sa lopticom. Što se ona više stišće ili udara, ona više odskače! - Radne akcije su planski organizovane, u vreme kada se donose prvi petogodišnji planovi tadašnje Jugoslavije, da se napravi nešto korisno jer je država bila nerazvijena i industrijski i agrarno. Trebalo je od jedne zaostale primitivne zemlje poharane ratom graditi savremenu državu. Za to je prvi uslov bio dobra infrastruktura. Tada je preokupacija svakog mladog čoveka bila da u svemu, svim svojim bićem i ponašanjem služi za primer drugima. I tako je na radne akcije želelo da ide više momaka i devojaka nego što ih se moglo angažovati. Tako su nastali prekobrojni - priseća se Nedeljko i dodaje da je prava šteta što se istoimeni film sa Milenom Dravić u glavnoj ulozi ne prikaže na TV.

Sa posebnim sentimentom on se seća druženja na radnim akcijama. Tamo je i stekao nadimak Neđa, po kome ga znaju kolege brigadiri sa kojima je nedavno obeležio 50 godina druženja.

- Svi smo imali nadimke. Recimo, mom kolegi Jovanu je teško padalo da pojede marendu na trasi, kako smo to zvali, i onda bi otišao negde da ubere paradajz ili papriku, pa je zaradio nadimak Joca Povrćka. Imali smo veliki entuzijazam i želju da se dokazujemo. Nije nam smetalo što su nam prvih dana na akciji pucali dlanovi od žuljeva - seća se Nedeljko.

Pamti i da se još tada pričalo o raspadu Jugoslavije, pamti i razne karijeriste koji su se "probijali" ka vrhu koristeći mladost i Srbije, i Bosne i Hrvatske, kao i deo tadašnjeg državnog vrha, u nacionalističke svrhe.

- Podgrevali su nacionalizam, sve je toliko nabujalo da je došlo do raspada države, naše Jugoslavije - zaključuje Nedeljko i dodaje da ni ratovi koji su usledili nisu pokidali prijateljstva bivših brigadira rasutih po republikama bivše SFRJ. I tada su, kaže, jedni drugima bili drugovi