Propast radničke borbe (2): Živ bih legao u grob
Vlastimir Trajković iz Vranja gura 63. godinu, a već osmu je bez posla, a biće i bez penzije. Oseća se napušten od države, društva, da nije porodice, sina, ćerki, unuke i supruge i kako kaže "da nije milog belog videla, živ bi legao u grob".
- Nisam mogao da verujem šta će tranzicija i pljačkaška privatizacija doneti. Radio sam u fabrici obuće Koštana, čuvenoj u celoj staroj Jugoslaviji, pune 33 godine, dok nije proglašen stečaj, a potom fabrika otišla na doboš. Godinama sam bio šef transporta, supruga je radila kao radnica, a onda smo izbačeni na ulicu. Doživeo sam da se radujem komadu hleba i kutiji cigareta - priča Vlasta, paleći cigaretu jednu za drugom.
Deda, imaš 20 dinara?
|
Supruga Snežana ima nešto više od 20 godina staža i bolest. Imaju sina i dve ćerke. Sin Nenad je napunio 30 godina i dobio prvi posao - postavlja reklame za niški Filip Moris, sklopivši ugovor o delu, na nekoliko meseci.
Vlasta se od 2004. borio za sudbinu koju mu je nametnuo stečaj i odlazak na biro bez ikakve nadoknade i otpremnine. Pet godina je zastupao 685 oštećenih radnika Koštane.
- Kada mi se rodila prva ćerka 1979, rešio sam da u 31. godini upišem Pravni fakultet u Nišu. Dogurao sam do samog kraja, ostalo mi je nekoliko ispita na četvrtoj godini, ali odužilo se studiranje, došli su ratovi i batalio sam. Ipak, ljubav prema pravu omogućila mi je da zakone izučim, pa nam nije trebao advokat - priča Vlastimir.
Sa Koštanom je nastao spor jer je radnicima ostala dužna 28 zarađenih plata.
- Nama, 685 radnika Koštane, nisu isplaćene plate za pet i po meseci u 2001. godini, 12 meseci u 2002. i 10 meseci i 26 dana u 2003. To je po svakom radniku u proseku od 2.000 do 4.000 evra ili ukupno u poseku od 1.400.000 do 2.800.000 evra. Većina je završila na vranjskoj buvljoj pijaci prodajući kućne stvari, neki su se razboleli, a dosta njih je u međuvremenu i umrlo. Mnogima je srce prepuklo od muke - navodi Vlastimir.
Pet godina suđenja, od Osnovnog suda u Vranju do Vrhovnog u Beogradu, doprinelo je da se radnicima u dva navrata isplati, prvo 31.000, a potom 8.000 dinara ili manje od 400 evra.
- Sva imovina Koštane otišla je na namirenje dugova poveriocima. Za nas para nije bilo jer je fabrika raščerupana, na kraju i zgrade i zemljište. Umesto Koštane niklo je nekoliko privatnih fabrika obuće čiji su vlasnici bivši direktori Koštane koji sprovode divlji porobljivački kapitalizam. Radnici rade bez ikakvih prava, sa blanko rešenjima o otkazu. Otvorene su brojne kućne radionice, neprijavljene, gde u robovlasničkim uslovima radnici u podrumima rade za platu od 60 do 80 evra - priča Vlastimir.
Obraćao se Vlasta sindikatima, ali od toga slaba vajda.
- Obraćao sam se sindikatima, a ima ih tri u Vranju. Jedan vodi polupismen čovek, drugi nepismen, a treći pravnik. Ista stvar, svi te gledaju kao tele u šarena vrata, samo što ne kažu: "Beži, bre, od nas teret si nam u sindikalnom odmaranju." Bio sam kod poverenika UGS Nezavisnost za Pčinjski okrug, Novice Mitića, nosio
Privilegije vođama
|
papire, pokazivao, objašnjavao, ali džaba, vidim, čovek ne može da shvati suštinu spora ili, pak, shvata, ali se pravi lud. Kod poverenice ASNS-a Snežane Veličković nisam bio jer ona ne zna ni da pročita ovo zbog čega se mi sudimo. Potom i kod predsednice Veća Samostalnih sindikata Vranja Mire Dimitrijević koja je pravnički objasnila da spor teško da može da se dobije jer je sva imovina pod hipotekom. Pa, ako je pod hipotekom, znači ima poverioce, a šta smo mi radnici Koštane, poverioci ili građani kog reda - ogorčen je Vlastimir.
On je sa svojom ženom u početku otvorio igraonicu, ali velike dažbine, porezi i ostalo dopineli su da je zatvore. Žive od danas za sutra. Vlastimir pored kuće obrađuje baštu, tu nalazi oduška. Proizvodi sve što može: pasulj, paradajz, papriku, crni i beli luk, krompir, taman za njihove potrebe. A one su minimalne. Nose odeću i obuću od pre 10 i više godina, čuvaju je kao oči u glavi, jer teško da bi danas nešto mogli da kupe.
- Sredinom 2013. godine bi trebalo da izađem u starosnu penziju, valjda ću je dočekati nisam Boga gađao mokrom čarapom. Da nam malo lakne, jer kad pod starost nemaš svoj dinar nije lako.
