Povratak nacizma (4): Krstaški pohod 21. veka

Ono što se dogodilo u Tuluzu može se dogoditi i kod nas, kaže Klod Demelan, belgijski novinar, blizak socijalističkoj levici i dobar poznavalac islama u Belgiji.

Demelan je u jednoj TV debati ovih dana rekao da su levi političari u Belgiji sve do sada odbijali da govore otvoreno o islamističkoj opasnosti bojeći se da ne ispadne da govore isto što i krajnja desnica.

- Treba reći istinu, osim neonacista obrijanih glava kod nas postoje i pripadnici ekstremne islamske desnice. Da bi se jedna demokratija odbranila treba da definiše šta je to što je za nju opasno, od čega treba da se brani - kaže Demelan.

U Belgiji je nedavno ubijen jedan imam, što je posledica napetosti koja je zavladala u zapadnoevropskim demokratskim državama posle atentata u Tuluzu. Države oslabljene finansijskom krizom strahuju da ne upadnu u ralje ekstremista bilo islamskih, bilo hrišćanskih koji bi međusobnim uzvraćanjem atentata mogli da ih gurnu u spiralu nasilja.

S jedne strane ekstremizam jača u evropskim zemljama, a sa druge su države opsednute štednjom i prezaduženošću, a sve siromašniji građani traže krivca za sve lošije uslove života. Nacionalistički i populistički pokreti postali su politička snaga, a u njihovim programima glavno mesto ima odbrana identiteta i borba protiv islama. Blok idantiter u Francuskoj, Ingliš difens lig u Engleskoj tvrde da se bore protiv islama kao što to govori i udruženje novih fašista Kaza paund u Rimu. U Italiji neofašistička Liga norda ima svoje poslanike u parlamentu. U Nemačkoj, na severu zemlje, članovi neonacističke partija MPD naselili su nekoliko sela proteravši sve starosedeoce, koji su morali na brzinu da prodaju svoje kuće. U Mađarskoj "odbrambene patrole" seju strah među 80.000 Roma.

Klasične političke stranke desnog i levog centra nisu na sve ovo ravnodušne. Tako je britanski premijer Kameron, obraćajući se poslanicima iz 47 država Saveta Evrope u Strazburu, nedavno otvoreno rekao: "Multikulturalno društvo, kako smo videli, ne može da funkcioniše. Ja sam za višerasno društvo, ali ne za multikulturalno", rekao je Kameron zaboravljajući da je njegov prethodnik Toni Bler, obrazlažući bombardovanja, redovno isticao kao cilj izgradnju multikulturalnog društva u Bosni i na Kosovu.

Francuska je još u šoku posle atentata u Tuluzu. U jeku kampanje za predsedničke izbore otvorena su eksplozivna pitanja za predsednika Sarkozija, čiji su bliski saradnici nesposobni jer su izabrani po kriterijumu lojalnosti, a ne stručnosti. Centralni šef obaveštajne službe Bernar Skvarcini, inače Sarkozijev lični prijatelj, trenutno je pod istragom jer je nezakonito prisluškivao novinare "L Monda" koji su istraživali korupcionaške veze između Sarkozija i milijarderke Betankur. Ispostavilo se da nije bio prisluškivan Mohamed Merah, koji je još od 2010, kada je prvi put putovao u Avganistan, bio na crnoj listi SAD.

Opasnost za Francusku u ovom trenutku jeste da Sarkozi kao već toliko puta do sada ukrade ideje od krajnje desnice i uvede strategiju "borbe protiv islamskog neprijatelja". I francuskim i britanskim političarima sada je najteže da priznaju to da je teroristički islam upravo zapadnoevropski proizvod i da je posledica "krstaškog" rata članica NATO-a u Iraku i Avganistanu. Islamski ekstremisti na Zapadu skoro po pravilu nisu odrasli u islamskim zemljama - već na Zapadu, obično u teškoj sirotinji betonskih predgrađa. Kao i Mohamed Merah, većina terorista prošla je zbog sitnog kriminala kroz zatvor u kome se srela sa islamskim propovednicima.

Bivši američki ministar odbrane Donald Ramsfeld svojevremeno je izjavio: "Moramo da idemo kod njih da ne bi oni došli kod nas." Danas je jasno da je ovo bila čista laž. Ratovi su za Ramsfeldova preduzeća značili milijarde zarađenih dolara, ali i dobitnički biznis za privatne vojske, bezbednosne firme, snabdevače vojnom opremom i naftne kompanije. Za islamske zemlje nisu značile dolazak demokratije već logore za mučenje, najsurovija ubistva, bombardovanje osiromašenim uranijumom. Evropske zemlje, međutim, moraće još dugo da se nose sa posledicama ovih ratova jer ih je domaće stanovništvo doživelo kao zločinačke osvajačke pohode, a ne kao mirovne misije, kako se na Zapadu još uvek zvanično zovu.