Srbija na samrti (2): Blizanci u dronjcima

Trogodišnje blizance Matiju i Milicu čuva 32-godišnji otac Ivan Ristić uz pomoć svog bolesnog oca Vlaste u selu Žbevac kod Bujanovca, na krajnjem jugu Srbije.

 Decu je majka napustila kada su imala sedam meseci i više ih nikad nije posetila i videla. Jedino što im je ostavila, pre odlaska u rodni Banatski Karlovac, jeste prezime svog prvog muža.

- Mi ne znamo šta je godina bebe, kako vi kažete, ali znamo šta su godine bede. Živimo od socijalne pomoći i dečjeg dodatka, a to je oko 17.000 dinara. Čuvam decu sam, brinem o njima, samo leti idem po selu da iscepam drva za bednu nadnicu. Ni tada ne mogu ceo dan da sedim van kuće jer deca su mi na prvom mestu - počinje svoju tužnu priču Ivan.

Bivšu suprugu Slađanu je upoznao u Beogradu, dok je radio kao radnik građevinac. Živeli su zajedno, dobili decu i vratili se u Žbevac kraj Bujanovca.

- Po nagovoru njenih roditelja napustila nas je, nisu mogli da se pomire da se udala za "Šiptara", a imala je decu iz prvog braka, pa su uspeli da je pomire sa prvim mužem. To je, ipak, njena odluka, ali je neshvatljivo da se nikad nije zainteresovala da za decu makar pita telefonom, a kamoli da dođe i vidi ih. Mada, sada, posle svih muka, bolje da ne dolazi - kaže Ivan.

Nisu se venčali i deca su upisana pod njenim prezimenom Stingu, koje je, kako kaže Ivan, ostalo od bivšeg supruga. Pokušao je da to promeni, ali propisi su neumoljivi, zahtevaju saglasnost majke koju ne mogu da nađu i dovedu u Bujanovac.
- Nemam pare ni za hleb, a kamoli za nešto drugo, pa kako da rešim prezime dece i sve ostalo kada su tamo na vlasti Albanci, a za njihove činovnike kao da ne postojimo - ističe Ivan.

Svaki dinar koji primi ode na hranu i pampers. Na pelene ode 4.200 dinara mesečno. Za ostalo ne stiže, skupoća ubija.

- Nemamo imanja, a i da ga imamo ko bi ga radio. Tu pored kuće je baštica, pa ako rodi nešto, dobro je. Imamo jednu kozu i mleko dajemo deci. Kupujemo sve, od brašna do pasulja i krompira. Volim da deci nešto kupim da bolje pojedu, pa pratim akcije u prodavnicama. Tako kupim bananice od pet dinara, "smoki" od 10 dinara, keks i supe, naravno najjeftinije. Milica ruča sa nama, a Matija neće. On samo keks i da je kašasto. Kupim keks, ali ne mogu uvek ni kad je jeftin, nema se, bre, ljudi - uzdiše Ivan.

Za odeću i obuću nemaju novac. Deca nose stare stvari, dobijaju ih od ljudi iz sela, kada njihova deca prerastu. Ivan nosi ono što se zateklo od pre deset godina.

Njegov otac Vlasta nosi pocepane bluze i košulje. Radio je dok je mogao kao običan radnik, pravo na penziju nema. Nervni je bolesnik, ali novac za lekove nema. Unučići su mu najbolji lek, ne odvaja se od njih.

Ristiće brine nemar države jer niko nije došao da ih pita kako im je, kako su deca, šta im treba, da li su ikada videla čokoladu, bananu, pomorandžu. Sve to je za njih nedostižno, osim čorbi, pasulja, krompira, pita... Da ih neko pita da li su gola i bosa, da li imaju zimsku odeću i obuću? Da li je neko došao da vidi da Milica spava na starom dušeku sa dedom Vlastom, da se pokrivaju pocepanim ćebadima koje su nagrizli miševi? Matija spava u krevecu na prostirci bez navlake, pokriven starim ćebetom, a Ivan u susednoj sobi gde je jedan rasklimatan krevet i gde se zbog hladnoće pokriva ponjavama i starim kaputima.

- Ko da nas poseti, u bujanovačkoj opštini socijalni radnici su većina Albanci, oni bi bili srećni da ne postojimo, da izumremo. Oni naši, kojih je malo, samo gledaju sebe, da se dodvore Šiptrima i ugrabe nešto. Nema spasa za nas obične ljude koji ne možemo da pobegnemo u Vranje. Živimo u kućama koje su gradile naše dede, koje vreme dokrajčava - priča Ivan.

Kaže da se on i otac osećaju Srbima samo pred izbore.

- Tad dolaze i Kurte i Murte. Sada počinju da dolaze u agitaciju da im obezbedimo vlast u šiptarskim stolicama gde će naći malo masti i slasti, a nisu se setili da za Novu godinu dođu i donesu paketiće deci. Vidim, nose deca iz škole, obdaništa, ko zna odakle, a za moju nema. Pune mi oči suza, dođem kući šta da im ponudim po jednu bananicu od pet dinara - uzdiše Ivan i nervozno pucketa prstima na rukama.
- Neka su deca samo živa i zdrava naći će svoj put. Da li u ovoj državi ili nekoj drugoj nije bitno. Mi nemamo osećaj pripadnosti nikome - ispaćaju nas Ivan i Vlasta