Velika seoba azilanata (2): Tri evra za prenoćište

Na ulicama Banje Koviljače ovih dana nema mnogo azilanata. Dok su se do pre dvadesetak dana azilanti i ilegalni imigranti sretali na svakom koraku, ovih dana nije tako. Pojačano prisustvo policije i žandarmerije i hladno vreme primorali su ih da ređe izlaze i manje se zadržavaju van kuća u kojima su smešteni. U zimskoj garderobi, nenavikli na hladnu jesen, naročito Somalijci, hitaju da se što pre sklone sa vetra i kiše, ali i očiju meštana i policije.

U Centru za azil staju 84 emigranta

 

Posle pravog narodnog ustanka meštana koji su početkom novembra organizovali protestni skup i pet dana nisu decu puštali u mesnu školu, usledila su obećanja predstavnika MUP-a i države da će problem biti rešen.

Vlada Srbije osnovala je pre pola meseca tim za rešavanje problema velikog broja azilanata u Banji Koviljači, koji predvodi ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić. Mesta koja su pominjana kao moguće lokacije (Aleksinac, Surdulica, Ruma) odmah su se tome usprotivila. Zasad komisija nije mrdnula sa mrtve tačke, a stanovništvo je pre nekoliko dana najavilo radikalizaciju protesta. Ljajić se odmah uputio u Banju i primirio žitelje obećavši da će za azilante naći lokaciju van naseljenog mesta, ali i da će pooštriti kontrolu onih koji imigrantima iznajmljuju prazne kuće i lokale.

Protesti meštana Banje Koviljače

 

U Koviljači čekaju da država uradi svoj deo posla, a tražioci azila i dalje opsedaju Centar za azil tražeći krov nad glavom. Na ulicama se azilanti pojave tek toliko da kupe hleb, već dugo najtraženiju robu, cigarete i dopune mobilne telefone. Nekoliko njih sedi u kafiću na centru, mnogo manje nego pre, piju čaj i kafu, ili u internet kafeu kontaktiraju porodice u domovini. Prethodnih meseci bili su vrlo pričljivi i raspoloženi za fotografisanje, ali su česte kontrole i prisustvo policije učinili svoje, pa su postali nepoverljivi i neće pred objektiv fotoaparata. Jedan od njih kaže da se zove Abdul Mubaris iz Baghlana (Avganistan), hoće da priča, ali bez slikanja.

- Ovde sam oko mesec dana. Spavam sa nekoliko zemljaka u iznajmljenoj kući. Plaćam tri evra za noć, a pare mi šalje brat koji je pre dve godine uspeo da ode u Englesku. Dobijem oko 250 evra mesečno i sa tim mogu da preživim. Nameravam da mu se pridružim. Ovde nije loše, ali ne bih da ostanem u Srbiji. Poslednjih dana je mnogo policije i česte su kontrole zbog onih koji su stigli ilegalno. Uglavnom ne izlazim, osim kada moram nešto da kupim, a i mnogo je hladno. Probao sam da nađem smeštaj u Centru za azil, ali je tamo sve puno. Bio sam u Grčkoj nekoliko meseci i nije mi se dopalo - kaže i zakopčava jaknu do kraja pa mu samo crne oči vire ispod kapuljače. Tvrdi da se po dolasku prijavio policiji i ima potvrdu o nameri da traži azil.

Njegov zemljak Bekir Zafiri, kaže da je iz rodnog Džalalabada morao da spase glavu i ode zbog talibana. U Srbiju je došao iz Grčke, peške prešavši makedonsku granicu.
- Neću da ostanem ovde. Mesto je lepo, čini mi se i da je i narod dobar, ali mi je cilj Belgija. Tamo mi je rođak, ali ne znam kako ću stići do njega. Letos je bilo bolje, toplije i mogao sam po ceo dan da budem napolju, da šetam ili sedim u parku. Sada je hladno. Niko me ne dira, ne plašim se policije, ali odem samo do prodavnice po hleb i cigarete. Čuo sam da treba da nas sklone odavde, a ne bih voleo da me vrate u Makedoniju - priča i krije lice rukama.

U lokalnoj prodavnici kažu da je azilanata manje i naglašavaju da sa njima nisu imali problema. Tvrde da su korektne mušterije, odlično poznaju odnos evra i dinara i redovno traže tačan kusur, a ponekad znaju da ostave i bakšiš. Pokušaja krađe sa rafova nije bilo. Hvali ih i lokalna prosjakinja Ruža.

- Dobri su ovi crnci, a i oni drugi. Daju mi 100, 200 dinara, a ovi naši neće, zmija im u džepu. Ima nekih koji mi kupuju i banane. Nisu oni krivi što su došli ovde - kaže ona.
Meštani Koviljače ponavljaju da oni nemaju ništa protiv ljudi iz Azije i Afrike i shvataju da ih je nevolja naterala da napuste svoje zemlje. Podsećaju da u ovo mesto već četiri decenije dolaze ljudi iz Čilea, Rumunije, bivših jugoslovenskih republika, ali da nije normalno da mesto sa oko 5.000 meštana ima toliko stranaca za koje se ne zna ko su i nema uvida u njihovo zdravstveno stanje. Ljuti ih što su pojedini ''upućeni'' iz Beograda pokušali da ih prikažu kao rasiste i netolerante ljude. Na brojne apele Loznice slate premijeru Cvetkoviću i Komesarijatu za izbeglice država je jedino reagovala otvaranjem Centra u Bogovađi sa 150 mesta. Loznička policija barat podacima o 2.500 azilanata i ilegalnih imigranata van Centra za azil. Nedavna hapšenja krijumčara ljudi i priznanje direktora policije Milorada Veljovića da je glavni problem u tome da li među migrantima ima terorista, potvrđuju da upozorenja i zahtevi Loznice nisu bili ksenofobija.

Građani su i dalje zabrinuti.

- U Koviljači ima više policije, ali azilanti i dalje stižu - kaže meštanin Vladimir Vulović, član organizaionog odbora protesta Ko je sledeći.

U Centru za azil, stanje je isto, objekat koji može da primi 84 imigranta je i dalje pun. Sastav je isti, 90 odsto azilanata su Avganistanci i Somalijci. Robert Lesmajster, upravnik Centra za azil, insistira da tražioci azila, iz objekta, ali i oni van njega, ne izlaze napolje bez preke potrebe, da se ne šetaju i ne budu u banjskom parku.

U Koviljači se sada čeka odluka Vlade Srbije gde će smestiti azilante. Kada god da se problem reši ugled Koviljače pretrpeo je štetu jer je poslednjih meseci umesto kao turističko mesto i banjsko lečilište javnosti postala poznatija po azilantima, protestima, bojkotu nastave, a takva reklama ne treba nikome ko se bavi turizmom. Sledeće godine će se tek videti kolika je šteta i da li će, kao što se već dešavalo ove, i naredne sezone turisti zaobilaziti Koviljaču zbog ''gostiju'' iz Avganistana, Somalije i Pakistana.

Sutra - Velika seoba azilanata (3): Podzemni bunkeri za svetsku sirotinju