Ko puni državni budžet (3): Jazavac pred porezom
Jedan Vranjanac sa ženom prodaje stare stvari na pijaci i živi od danas do sutra. Oboje su ostali bez posla. On je napisao pismo Vladi i naslovio ga "Šut s rogatim ne može". Kaže da ga otad niko ne ganja da plaća račune.
- Poštovana, gospodo, sudski izvršitelji, poreznici i druge državne derikože. Evo, rešio sam se teška srca da vam se obratim kulturno, mada vi to ne zaslužujete.
Najradije bih vam se napsovao i to kako dolikuje čoveku koji razmišlja po celi dan kako će i šta će, da li će mu deca zbog pusto nemanje završiti na ulicu i biti najjeftinija roba za svaku vrstu razbojnika koji su se sakrili u vlast i grickaju i goje se od narodne muke.
Ćerka mi odličan đak osmog razreda osnovne škole, dok ovo pišem kaže mi: "Tato, nemoj da dozvoliš da si kao Kočićev 'Jazavac pred sudom'".
Ne znam ja to, za tog Kočića i njegovog jazavca nisam čuo, jer nisam završio ni osnovnu školu, morao sam kao dete da čuvam koze po planine i bilo mi je lepo, gladan nikad nisam bio.
A, moji roditelji dužni nikad nisu bili, posebno na državu jer je to tada bila velika sramota. Ali nisam glup, pa shvatam šta hoće dete da mi kaže. Tražite da vam platim struju, vodu, đubre, porez za kuću...
Šta li sve tražite, ne znam jer kako koja tužba stigne završi u oganj. Ne otvaram pismo, nego vratanca na "smederevac" i viknem dok gori: "Pusta ostala!" Da sam znao, nikad se ne bih sa planine spustao sa ženom i dolazio da radim u gigant.
Vi ste krivi, jer dođoste sa džip, dovedoste jednu našu seljanku obučenu u radničko odelo, ona ispriča kako se mnogo lepo živi u grad, u stanovi, gde ima klozet unutra, voda pred nos, svetlo iz goleme sijalice...
Mi smo nju znali, nema ko je nije jašio na planini, pa kad ona lepo živi, one poštene će još lepše da prođu.
Odoše sve devojke, ostaviste nas momke da pustosujemo, jedva se ko od nas oženio i morasmo u Vranje na posao i da tražimo one naše ako nas nisu zaboravile. Opustela su sela, vi ugasiste ognjišta. Da se ne bunite, kad pišem vi, mislim na državu, a vi ste njen najzaguljen deo.
Živesmo u Titovo vreme, najlepše moguće, svi posle viču bilo lažno. Kako god da je bilo, nikad više nema da se vrati. Dođe Milošević, pa ne valja, isti Tito, viču. Doduše, daleko je od Tita bio, ali nekako živesmo.
Dođoše ovi demokrati koji su i sad i udariste nam pečat na čelo sa crven vosak. Zapečatiste nam sudbinu. Oni pre vas srušiše, a vi uzedoste metlu i pometoste.
E, sad, nema više ništa. Nema fabrika, nema posla, ima trpenje, glad i bolest i vaše otimanje. Samo čekamo da vidimo kad će dođete da nam oderete kožu, možda će je prodate u neku Afriku za njihove šarene opanke.
Život ste mi izeli, i na mene i na ženu, eno je bolna leži, samo pije lekovi do koji dođe, decu izedoste...
Sve, bre, izedoste izelice jedne! I hoćete da vam plaćam dažbine, a nemam posao i nikad neću da ga dobijem.
Došli su crni dani za nas, a mislite za vas beli. Varate se, nesreća ne bira, ona kosi redom. Zato, neka je i nama i vama sa srećom, pa šta bog da!
Sutra: Demokratija za prosjake |
