Kurt Valdhajm - skriveno zlo (5): Tito znao za zločinca

Novinar Danko Vasović je nesumnjivo, i svojim dugogodišnjim novinarskim istraživanjima i napisima i dokumentarnim filmom u koji je sve to pretočio, mnogo doprineo da se enigma Valdhajm reši, odnosno da se sadašnja i buduća pokolenja približe istini i zavire u mrak, u nepročitano poglavlje zagonetne biografije Kurta Valdhajma, jednog od onih koji za života nije položio račune pred licem pravde za zlodela koja je, po svemu sudeći, počinio tokom Drugog svetskog rata, naročito na prostoru bivše Jugoslavije.

Josip Broz Tito je odlikovao Kurta Valdhajma Ordenom jugoslovneske zastave

 

PRAŠINA NA DOSIJEU
Otkrivanje istine o Vajdhajmu, osim što će biti nauk i upozorenje, otkriće i mnoge druge tajne. Na videlo će izaći i oni koji su više od šezdeset godina posle Drugog svetskog rata krili tu istinu, štitili ga i omogućavali mu uzlete do neslućenih visina kao državnika, diplomate i političara, na sramotu čovečanstva i žrtava palih za mir, pravdu i istinu.

Državna komisija Federativne narodne Republike Jugoslavije je, da još jednom podsetimo, već 17. novembra 1947. godine otvorila dosije Valdhajm i stavila ga na crnu listu ratnih zločinaca i krvnika koji su okrvavili ruke krvlju nevinih. Odmah je krenula u potragu za njim jer je bilo jasno da nisu u pitanju samo sumnje. Podaci o njemu i još šest zločinaca iz stroja Vermahta odmah su prosleđeni jugoslovenskim diplomatskim predstavnicima u Austriji koji su te podatke, razume se, poverili svojim kolegama iz Sovjetskog Saveza, ne samo zbog tadašnjih bratskih odnosa dve zemlje nego još više stoga što je Beč u tom trenutku bio u zoni pod sovjetskom kontrolom i neposrednim uticajem.

Očekivalo se da će Valdhajmu, za kojeg se već tada pouzdano znalo da je u Beču, brzo škljocnuti lisice na rukama. Ubrzo je, međutim, postalo jasno da će taj dosije još neko vreme ostati zatvoren, ne samo zbog iznenadnog i naglog pogoršanja odnosa između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije zbog rezolucije Informbiroa, nego i stoga što su Sovjeti, umesto da love zločinca, koji je i na njihovoj teritoriji 1941. godine okrvavio ruke, zbog nečeg otvoreno stali u njegovu zaštitu i jugoslovenski zahtev austrijskoj vladi za njegovo hapšenje i izručenje učinili besmislenim.

Valdhajm, koji je u međuvremenu postao doktor pravnih nauka, odjednom se iz bednog podstanarskog sobička preselio u veliki, lepo namešteni trosobni stan koji mu je dodelila komandantura sovjetskih oružanih snaga.

Proći će potom više od dvadeset godina. Na dosije Valdhajm će se u jugoslovenskoj arhivi slegati prašina i ništa se nije promenilo ni nakon pomirenja Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, a taj dosije, ne barem javno, neće biti otvoren ni kada je počela kampanja da se za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija izabere tadašnji austrijski šef diplomatije Kurt Valdhajm. Jugoslavija, kao jedan od osnivača Ujedinjenih nacija iz ni do danas poznatih razloga nije potegla taj ubojiti adut da spreči nečuveni skandal i sramotu, a od velike koristi nije bilo ni mlako protivljenje Velike Britanije i Kine u početnoj fazi, mada su i jedna i druga, a Sovjetski Savez i Anerika pogotovu, sigurno znali koga dovode na čelo i za domaćina svetske kuće mira.

Tome se nije otvoreno usprotivio čak ni tadašnji jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito, neprikosnoveni lider mira i Pokreta nesvrstanih, iako je pouzdano znao (što će posle njegove smrti potvrditi i više njegovih najbližih saradnika i funkcionera) ko je Kurt Valdhajm. On će se kasnije sa njim i sresti u više navrata, a ti susreti su uvek bili prožeti uvažavanjem, posebno sa strane lukavog Austrijanca koji nije propuštao nijednu priliku a da ne istakne Titovu izuzetnu ulogu i doprinos u poslovima svetskog mira, da se zadivi legendarnom vođi jugoslovenskih partizana sa kojima se, kakve li ironije, tokom Drugog svetskog rata gledao preko nišana i borio se koliko je najviše mogao da taj pokret uništi. Tito će ga u jednom trenutku čak i odlikovati visokim državnim odličjem, Ordenom jugoslovenske zastave.

Svako je tu očigledno imao neku svoju računicu, a sam Valdhajm nije zaboravljao ko ga je i koliko zadužio. Sem već spomenutog, najblaže rečeno, blagonaklonog odnosa prema Sovjetskom Savezu, i Jugoslavija je za deset godina dok je on bio na tronu Ujedinjenih nacija imala primetno povlašćeni položaj. U vreme Kurta Valdhajma i na mestu predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, sedeće Jugosloven - Makedonac Lazar Mojsov, čovek koji će se kasnije naći i na čelu jugoslovenske države i to baš u vreme kada je na austrijskoj predsedničkoj stolici sedeo Kurt Valdhajm.

Nema nikakve sumnje da je funkcija predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija bila velika počast i za onoga ko je bio na toj funkciji i za državu iz koje je dolazio, ali je tu očigledno bilo nečeg što je prevazilazilo uobičajene principe i kodeks diplomatije.
 

SPASAVAO GA LAZAR MOJSOV

Helmut fon Panvic

Pokazaće se to mnogo kasnije kada će Jugoslavija i Lazar Mojsov lično, kako tvrdi Danko Vasović, sve učiniti da spasi svog prijatelja i "sapatnika" iz Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma, da ućutka jugoslovensku štampu i demantuje novinare, pre svih Vasovića lično, koji su neprestano raspirivali priču o ratnom zločincu Kurtu Valdhajmu.

Pri tom nisu birana sredstva, sklanjani su dokumenti, brisani tragovi, pravljeni falsifikovani dokazi da je Vajdhajm čist i da u njegovoj biografiji nema nikakvih mrlja, posebno ne onih krvavih koji su ga doveli na crnu listu ratnih zločinaca. Činilo se tada da je dosije F 25572 definitivno zatvoren i arhiviran.