Drugi talas krize (6): Samo da mi se deca ne razbole
Kad je završio srednju trgovačku školu, Beograđanin Vlado Kraišnik nije dugo čekao na posao. Zaposlio se u firmi Unimerc kao prodavac rezervnih delova i motornih ulja za automobile. Ubrzo se i oženio Marijanom, koja je radila kao prodavačica u jednom beogradskom tržnom centru. Pre tri i po godine dobili su kćerku Sofiju, a pre dvadesetak dana i sina Savu.
Ovaj 27-godišnjak bi za sebe mogao da kaže da je srećan mlad čovek da nedavno, posle pet i po godina rada u Unimercu, nije dobio otkaz kao tehnološki višak.
- Nisam loše zarađivao, živeli smo pristojno. Ovo sada je noćna mora. Kad je Marijana ostala trudna, nismo ni pomišljali da abortira, želeli smo drugo dete. Marijana je morala da uzme trudničko bolovanje, plata joj je gotovo prepolovljena, a onda su meni uručili rešenje o otkazu. Otišao sam u biro za zapošljavanje gde su mi dodelili šestomesečnu socijalnu pomoć od 6.000 dinara. Moj savetnik mi je odmah rekao da sam moram naći posao. Nadao sam se da će mi ponuditi neku prekvalifikaciju. Sećam se da su u vreme dok sam gulio školsku klupu radnici bez posla išli na doškolovanje, trgovci su postajali stolari, ekonomisti su išli na obuku za limare... Ali, sada nije tako. Posla nema. Javljao sam se na neke oglase, poslao sam molbu u jednu privatnu firmu koja je tražila radnike za košenje trave. Bio sam na razgovoru, ali me posle toga nisu pozvali - priča Vlado.
Spreman je da prihvati bilo kakav posao, ali ponuda nema. Svaki dan donosi novu neizvesnost.
Drugi talas krize: |
- Naučili smo Sofiju da ne traži mnogo. Veći problem nam je beba. Savi su potrebne pelene za koje mesečno treba izvojiti oko 6.000 dinara, kreme, preparati protiv zatvora... Ne daj bože da se on ili Sofija razbole. Sećam se da kada je Sofija bila bolesna, u apoteku nisam mogao da uđem bez 2.000 dinara.
Vlado i Marijana ne pamte kada su ručali u restoranu, prestali su da maštaju da će ići na put oko sveta, imati automobil, kuću...
- Na sreću, živimo sa mojom majkom Jadrankom u stanu od šezdesetak kvadrata i složna smo porodica. Ali, noću ne spavam, čujem ponekad i Marijanu kako zaplače. Dva puta nedeljno odlazim u biro za zapošljavanje da vidim da li ima posla. Radio bih kao zidar, farbar, čistač ulice... Ali, posla nema. Gledao sam nedavno italijanski film "Radnička klasa ide u raj" o radniku koji radi u metalurškoj fabrici i posle povrede na poslu dobija otkaz. Video sam sebe u nekom delovima te filmske priče i digla mi se kosa na glavi. Naša radnička klasa je već zakoračila u pakao. Marijana i ja plašimo budućnosti i onoga što nas čeka. Na kolenima smo - veli Vlado Kraišnik.
Generacijska muka- Imam mnogo drugara koji su nezaposleni ili rade a nisu prijavljeni. Rade fizičke poslove za nekakav minimalac, iako je većina završila srednju školu ili fakultet. Gotovo niko od njih nije oženjen, to što zarade potroše za nedelju dana, imaju stan i hranu kod roditelja, a o ženidbi i stvaranju potomstva ne razmišljaju. Ne zato što neće, već što je to nemoguće u ovakvim ekonomskim uslovima u Srbiji. |
K R A J