Najgori poslovi (2): Radni dan među oblacima
Jak olujni vetar iznenadio je prošle godine usred leta Beograđane. Na gradilištu GP "Ratko Mitrović" u Kumodražu, 28-godišnji Boban Tončev gledao je iz kabine svog krana kako se olujni oblaci valjaju preko Save prema Beogradu. Kabina je bila na 55 metara visine i metalna konstrukcija je počela da se ljulja pod naletom vetra.
- Osetio sam kako mi se usta suše. Zaustavio sam mašineriju koja pokreće kran i metalnim stepenicama počeo da silazim trudeći se da se što pre dokopam majčice zemlje.
Na sreću, oko stepeništa su zaštitne metalne rešetke. Da nije bilo njih, vetar bi me oduvao kao list - prelazi rukom preko čela Boban.
Kolege su ga prozvale Supermen jer mu je radno mesto ni na nebu, ni na zemlji, a radni zadatak da podiže građevinske konstrukcije teške i po nekoliko tona. Kao kranista u GP "Ratko Mitrović" radi osam godina.
- Završio sam automehaničarski zanat, ali sam prihvatio ovaj posao koji je težak i opasan ako čovek ne vodi računa o svojoj, ali i tuđoj bezbednosti. Kad sam se zapošljavao, odveli su me na gradilište i tražili da se popnem u kabinu jednog krana na nekih dvadesetak metara visine. Tek kad sam dokazao da se ne plašim, dobio sam posao - veli Boban.
Posao kraniste može da obavlja malo ljudi na svetu jer je strah od visine prirodan kod čoveka. Ali, kranista mora da poseduje i osobinu da može da prati sve što se dešava oko krana, da pazi na radnike dok podiže ili spušta teret, da vodi računa o vremenskim uslovima, brzini vetra i oseti kada treba da stane.
- U početnoj fazi izgradnje nekog građevinskog objekta radim 10, nekada i 12 sati dnevno. Napet sam kao struna, čini mi se da ću eksplodirati kad siđem iz kabine. Da bi se ispoštovali rokovi izgradnje, radim i kad je kiša i vetrovito. Ne plašim se, to je najvažnije. Ne pijem, za kranistu je alkohol misaona imenica, niti pušim. Kranisti koji puše, "smažu" i po tri paklice cigareta dok rade jer su sami u kabini, pa kažu da duvanom leče nervozu - objašnjava Boban.
Ženski strah
- Posao kraniste je jedan od retkih koji nisu, barem u Srbiji, osvojile žene. Nema žena kranista kod nas, a retke su i na Zapadu. Čuo sam da dve-tri dame rade kao kranisti u Rumuniji, a desetak ih je u Rusiji, i da su izvanredne. Mislim da je posao kraniste kao stvoren za lepši pol jer su žene pažljivije i pribranije, imaju bolju koncentraciju od muškaraca, ali...
Retke su žene koje se ne plaše visine. Ima mnogo žena pilota, ali jedan je osećaj upravljati avionom, a drugačiji kranom kad ste glavom u oblacima, a nogama na zemlji. |
Nije oženjen, ali mu devojaka ne manjka.
- Ne znaju devojke šta je to kranista, uglavnom me pitaju me da li onom velikom kuglom rušim kuće jer su to videle u crtanim filmovima. Kažem im da ne rušim zgrade, nego ih gradim. Neke sam i dovodio na gradilište jer su želele da se popnu u kabinu. Odustajale su već na petom metru. Ali, svakoj sam bio interesantan baš zbog posla koji radim. Neke su me pitale da li sam iskakao iz kabine, da li slušam muziku, imam li u kabini televizor... Bilo je i devojaka koje su tražile da kranu nadenem njihovo ime, kao što vojnici puškama daju imena svojih dragana.
Pitamo Bobana koliko zarađuje kao Supermen. Smeje se, kaže plata mu nije "supermenska", mesečno, s prekovremenim radom zaradi četrdesetak hiljada, ali se ne žali, voli svoj posao, s visine od pedesetak metara svet je drugačiji i mnogo lepši, a lepo je ponekad, kada zagusti, osetiti i andrenalin.
