Rad do smrti (1): Infarkt na radnom mestu
Dok evropski ekonomisti poručuju da se radni vek mora produžiti do 70 godina ili mnogima sledi bankrot, u Srbiji je prosečan životni vek muškarca taman toliko.
Tek što je odlučeno da će Nemci ubuduće ići u penziju sa 67 godina, već se predlaže da i taj rok bude produžen. Ekonomski stručnjaci smatraju da će Nemačka za 50 godina biti u goroj finansijskoj situaciji nego što je sada Grčka, ukoliko ne bude sprovela neophodne reforme penzionog osiguranja. Zato predlažu da radni vek od 2045. godine bude produžen na 68, a od 2060. na 69 godina.
Nemci nisu jedini kojima penzioneri ruše finansijski sistem. Ceo razvijeni svet suočen je sa sve starijom populacijom i sve praznijim državnim kasama, što je navelo vlasti u mnogim zemljama da izlaz potraže u produženju radnog veka. Amerikanci se približavaju granici od 67 godina, dok britanski nedeljnik Ekonomist poručuje "70 ili bankrot".
Japanci ne bi bili Japanci da u radu ne obaraju sve rekorde, pa umesto do 65 godine, koliko iznosi starosna granica za odlazak u penziju, rade u proseku do 69,7 godina.
Nemački sindikati i opozicija najavljuju proteste. Nisu jedini! Najave produženja radnog veka već su izazvale izlive gneva na ulicama od Pariza do Madrida. Pitanje je da li će otpor uroditi plodom. Jedan francuski novinar napisao je: "Lepo je videti ljude kako protestuju, ali je tužno saznanje da je to šta oni rade čista iluzija." Jer, budžet ne zna za milost. Penzioneri su mu opterećenje, pa su sve prilike da savremeni svet penzionerske dane neće ni dočekati. Mnogi će kraj života dočekati u kancelariji.
Treće doba u Srbiji za mnoge nikako da počne, jer se starosna granica stalno pomera. Sada se spekuliše sa 67 godina za muškarce, a 65 za žene. Ako se, pri tom, zna da je prosečan životni vek u Srbiji 70,7 godina za muškarce, a 76,2 godine za žene, postavlja se pitanje da li će građanima Srbije na kraju ostati tih nekoliko godina života bez rada.
Predsednica Asocijacije nezavisnih sindikata Ranka Savić kaže da nam u budućnosti najverovatnije predstoji rad do smrti.
- Ako se ekonomska situacija u Srbiji ne promeni nabolje, to je naša neminovnost. Činjenica je da se ljudi u Srbiji zapošljavaju tek u 30-oj godini, neki i kasnije, a da mnogi već sada ne dožive penziju jer ih strefi infarkt, često i na radnom mestu. Izvesno je da će jedan od uslova za zapošljavanje biti da čovek radi dok firma to od njega zahteva i da to nikome neće biti trn u oku. Ljudi će moći da odlučuju da li će da idu u penziju u 67 godini života ili će nastaviti da rade dok ne crknu. Ako nam ekonomija bude na niskim granama i podlegnemo globalizaciji tržišta, sigurna sam da će ljudi raditi dok ne padnu s nogu - ubeđena je Ranka Savić.
Cela Evropa je na mukama. Njeno stanovništvo duže živi, pa je i pezionera sve više. Ujedno, mladih je sve manje. Ako je nekada na jednog penzionera dolazilo pet, pa čak i 10 zaposlenih, danas su sve prilike da će se broj onih koji rade i onih koji su u penziji, izjednačiti. U Španiji, na primer, sada na jednog penzionera dolaze četiri zaposlena Španca, ali će u naredne tri decenije taj odnos biti takav da jedan zaposleni izdržava jednog penzionera.
Prema proceni Organizacije Ujedinjenih nacija, prosečan životni vek stanovnika u svetu biće 74 godine, a udeo ljudi starijih od 60 godina će se povećati na 22 sa 11 odsto.
U celoj priči oko penzija zaboravlja se da ona uopšte nije socijalna pomoć. Svaka penzija je zarađena do poslednje pare. Penzije, dakle, nisu teret, već dug države onima koji su decenijama odvajali za stare dane. A za te stare dane sad se prosečnom srpskom penzioneru daje nešto više od 20.000 dinara, ni trećina jedne potrošačke korpe.
Psiholog Vlajko Panović kaže da je naša realnost dosta mračna.
- Neretko u novinama pročitamo da se ljudi ubijaju, da se ubijaju penzioneri zbog nemaštine. Život starih je obezvređen. Zaslužili su penziju, a stalno se trguje sa njima da li će je dobiti ili neće. Sa druge strane, onima koji nemaju penziju preti se da će raditi do duboke starosti. A znamo da se psihološki najteže podnosi neizvesnost.
Kako svako pravilo ima izuzetke, tako u srpskoj skupštini sedi veliki broj zvaničnih penzionera. Oni rade iako su u penziji, a na svoje mesečne prihode od nekoliko stotina hiljada dinara, uzimaju i skupštinske dnevnice i plate za svoje funkcije.
Prema podacima Agencije za borbu protiv korupcije, državne plate, nadoknade i penzije istovremeno naplaćuju funkcioner i poslanik DS Dragoljub Mićunović (221.027 dinara) i grupa poslanika PUPS, među njima su: Momo Čolaković (198.000), Konstantin Arsenović (194.276), Đuro Perić (182.000), Siniša Stamenković (144.183), kao i Nikola Krpić (140.000). Platu i penziju u punom iznosu naplaćuje i potpredsednik vlade Jovan Krkobabić (167.000).
Drugu stranu srpske medalje čini 300.000 starih ljudi koji ne primaju penziju iako su radili. Bili su zaposleni, ali kraće od 15 godina, što je uslov za sticanje prava na penziju. Taj doprinos koji su oni uplatili na račun PIO fonda im nikada nije bio vraćen.
Tako su ispali gubitnici na svim poljima. Mnogima firme nisu redovno uplaćivale doprinose, pa su njihovradni vek pojeli skakavci ili... magarci. Čak 23 odsto građana Srbije starijih od 65 godina nema ni dana radnog staža pa ni osnova za penziju, a čak polovina korisnika narodnih kuhinja su upravo oni iznad 65 godina.
