Demoni nikada ne spavaju

Najveća božja blagodat je ljubav, poručuje otac Isaija Jokić, iguman manastira Ilinje u Eparhiji šabačkoj Srpske pravoslavne crkve. Sa nastojateljem svetinje u mačvanskom selu Očage razgovaramo o smislu i cilju života po jevanđelju, o neprestanoj borbi s iskušenjima.

Ovaj duhovnik u manastiru molitvama pomaže duševno obolelima, kao i zavisnicima od droge i alkohola. U crkvi posvećenoj svetom prokoku Iliji svake druge subote vrši se osvećenje jeleja (ulja) i u prepunom hramu čitaju četvorosatne molitve svima onima koji tragaju za duhovnim isceljenjem, utehom i ozdravljenjem.

Otac Isaija Jokić na službi

 

U čemu je razlika između ljubiti i voleti, iz hrišćanske perspektive?
- Gospod je ljubav. Božanska ljubav kaže - voli bližnje, a ljubi Gospoda. Svako mora da uvažava i poštuje bližnjeg. Ako nekog voliš, tebi je svejedno da li je crn ili beo, živ ili mrtav. Roditelje volimo bilo da su živi ili mrtvi. To je ona božanska ljubav iz srca data na radost života. Ali, ako nekome materijalno bogatstvo dođe u srce, a nema mesta u srcu za ljubav, tu nema čoveka. Taj nikog ne voli.

Šta čoveku treba da bude cilj u životu?
- Bolesno je sve ono što nema cilj u životu. Mi moramo sebi da postavimo ciljeve. Cilj može da ti bude da se izgradiš kao ličnost, da si dobar profesionalac, dobar

roditelj. Kad proteknu godine života, kad se osvrneš, da možeš da vidiš šta imaš iza sebe. Moramo da dođemo i do duboke spoznaje zašto živimo, zašto radimo to što radimo. Na primer, zašto postimo, zašto živimo ovako kako živimo. Ako nemamo nikakvo objašnjenje za to, onda smo samo biološki živi. Moramo da shvatimo zašto je Bog sazdao čoveka po svom obličju. Ako imamo tu božansku prirodu da stvaramo, to znači da moramo da živimo i da stvaramo.

Poručujete da hrišćansku filozofiju treba pretvoriti u delo. Kako?
- Nas niko ne tera da treba da činimo dobro. Mi samo treba da ne pravimo zlo. I tu se završava cela jednačina života. Ako ne pravimo loše stvari, mi smo savršeni. Svaki problem koji se pojavi u našem životu, ako ne činimo zlo, biva rešen stoprocentno. Dakle, imamo uslove da budemo savršeni. To je blagodat koju nam je Bog dao. On nam je dao i besmrtnost, ali smo je mi izgubili zato što smo se pogordili. Neposlušni smo bili. Poslao nam je zatim Isusa Hrista, sina svog da popravi ono što smo izgubili.

Ljudski rod već dve hiljade godina čeka povratak Sina Božjeg. Da li imate utisak da je strpljenja sve manje s obzirom na zlo koje se umnožava u svetu?
- Zašto bi ljudi gubili strpljenje ako su svesni šta hoće i ako znaju da čekaju da dođe to što to treba da dođe? Vaskrsenje Hristovo je početak naše besmrtnosti. Mi smo, dakle, već dobili ono što smo tražili. Dobili smo slobodu. Kakvu još hoćemo?

Šta onda tera čovečanstvo na iskušenja?
- Ljudski rod treba da bude disciplinovan i poslušan Bogu. Adam je pao zato što nije bio poslušan. Moramo da dokažemo koliko smo disciplinovani. Ako kažete da nećete nešto piti, čak i da zbog toga umirete, vi nećete to piti. Iskušenja dolaze zato što nismo poslušni. Nemamo najelementarniju disciplinu, a ona ide iz porodice. U današnjem materijalnom svetu pogrešno je shvaćena civilizacija, krivo su razabrani demokratija i sloboda. Porodica, u kojoj se formira ličnost, gubi svoju suštinu i nestaje, a njenu ulogu preuzimaju televizor i kompjuter. I tu onda nema božjeg blagoslova, pa zlo uzima maha.

Sve više ljudi se okreću postu i ispovedanju u želji da se se oslobode grehova.
- Treba da razgraničimo šta je ispovest, šta je kajanje, a šta pokajanje. Prvo moramo da se kod sveštenika ispovedamo i da se kajemo za grehove koje smo uradili, dok je pokajanje stalno naše bdenje da ne ponovimo greške. Na primer, slomili smo čašu i kajemo se za to. Ali, moramo da ispovedimo koja pomisao nas je naterala da slomimo čašu. Ili smo rasejani ili imamo gneva u sebi, a možda je reč o nečem drugom, nekim đavolskim stvarima. Kad ispovedamo greh ili strah, demon izlazi iz nas. Čovek treba da se nauči da se ispoveda.

Da li je dovoljno samo uzdržavanje od hrane?
- Kad je reč o postu, post je samo telesni, iako govore da posti i telo i duša. Sveti oci su nam dali postove da se pripremimo za radost velikih praznika, da im se celim srcem veselimo. Obično se kaže da u postu ne treba da činimo grešna dela i ne govorimo ružne reči. Znači, završio se post i možemo ponovo. To su gluposti. Uvek treba da činimo dobra dela i da ne psujemo. Treba stalno da bdijemo da ne izvršimo, ne pomislimo i ne izgovorimo ništa loše, a ne samo u vreme posta. Ali, mi stalno izmišljamo nekakva opravdanja, a ta opravdanja su 100 posto đavolska rabota.

Ko su štićenici manastira koji u njemu trenutno žive?
- Prirodno je da bolesni i unesrećeni ljudi traže izlaz iz teške situacije. Da bi ga pronašli, vera i nada izuzetno su važni. I zato su ovde. Pored osoba sa duševnim problemima, depresijama, bolestima zavisnosti i zaposednutih demonima, pomažemo i mladima da se odviknu od droge. I da svi oni duhovno ojačaju. Dok su u manastiru, nastojimo da im ostavimo što manje slobodnog vremena jer najopasniji je dokon um. Ubrzo, pošto počnu da dolaze u crkvu, usvajaju drugačiji način razmišljanja. Naravno, lečenje se ne završava u manastiru, već traje i kad se vrate porodicama i uključe u normalan život.

Koliko molitve i pomazanje osveštanim uljem pomaže protiv đavolske rabote?
- Prilikom osvećenja jeleja čitamo jevanđelja i molitve za isceljenje ljudi od bolesti i zaposednutosti demonima. Bilo bi lepo i korisno da svake godine svaki hrišćanin izvrši čin pomazanja uljem, a ne samo kad umire ili kad je bolestan. Dobro je da se iščisti i kad je zdrav,jer demon ne miruje. On napada sve bez obzira da li su hrišćani ili muslimani, a na nama sveštenoslužiteljima je da tim ljudima hrišćanski i besplatno pomognemo da se izbore sa zlom, da žive lepše i zdravije, da formiraju nov način mišljenja i života.