Kuda ide hrišćanstvo (1): Svađa stara hiljadu godina
U svetu ima oko milijardu i 185 miliona katolika, 250 miliona pravoslavaca i do 500 miliona pripadnika raznih protestantskih grupacija i zajednica, uključujući i anglikance kojih je oko 100 miliona.
Da li će i kad će hrišćani ponovo buti u jednoj crkvenoj zajednici, kao što je bilo u prvom milenijumu hrišćanstva ili će posle hiljadugodišnjeg raskola stvoriti zajedništvo na ovim osnovama, u žiži je svetskog interesovanja već duže vreme. U celom svetu hrišćani ove godine proslavljaju istovremeno Uskrs, a glasovi pristalica i protivnika ekumenizma se sve češće čuju u javnosti.
x Mada je u prethodnim vekovima bilo nekoliko bezuspešnih pokušaja izmirenja, pravoslavno-katolički dijalog je u suštini počeo tokom Drugog vatikanskog koncila, susretom pape Pavla VI s vaseljenskim patrijarhom Atenagorom 1964. godine u Jerusalimu, kad su skinute i anateme.
Dijalog je zatim nastavljen dužom prepiskom. Osamdesetih godina 20. veka počeli su zvanični bogoslovski razgovori, koji traju i danas. Tako je 2007. papi priznato da je "prvi po časti među hrišćanskim poglavarima", što katolici smatraju svršenom stvari, a pravoslavni tvrde da je reč o radnom dokumentu.
Prvi milenijum hrišćanske ere bio je milenijum jedne hrišćanske crkve (s izuzetkom monofizita koji su se izdvojili još u četvrtom veku), a drugi milenijum protekao je u znaku raskola hrišćanstva. Verski analitičari predviđaju da će treći milenijum biti razdoblje dijaloga i pokušaja međuhrišćanskog razumevanja.
- Ujedinjenje crkava je ideal koji se po svemu sudeći ne može ostvariti, sem ako ga sam Bog ne sprovede. Na bogosluženju se moli za jedinstvo svih crkava kao cilj kome se teži. Sada se ne vode (a neće toga skoro ni biti) pregovori o "ujedinjenju". Između pravoslavlja i katoličanstva ne postoji takav dijalog, postoji
Zajednički cilj
|
bogoslovski dijalog radi razjašnjavanja toga šta ih spaja ili razdvaja. Pravoslavlje ima takav dijalog i sa protestantima, anglikancima, starokatolicima. Nije ni Svetskom savetu crkava (SSC) cilj da stvori jednu supercrkvu, već da članice sarađuju, iskazuju solidarnost i pomoć - rekao je za "Vesti" Živica Tucić.
Velika šizma ili veliki raskol hrišćanske crkve dogodio se 1054. godine, kada je došlo do kanonskog odvajanja i prekida liturgijske zajednice između Rimskog i Carigradskog patrijaršijskog prestola. Izazvano je dekretom o isključenju koji je kardinal Humbert, u ime pape Lava IX (umro tri meseca pre toga), položio 16. jula 1054. na presto Svete Sofije protiv vaseljenskog patrijarha Mihaila Kerularija.
Vaseljenski patrijarh je zbog toga isključio papsku delegaciju pristiglu u Carigrad. Ovim činom Rimska patrijaršija i njeni sledbenici otpadaju od jedne, svete i saborne Pravoslavne crkve Hristove. Tada su istovremeno i bačene anateme jednih na druge.
Pošto se među katoličkim popovima sve glasnije čuju zahtevi da se ukine obavezan sveštenički celibat, iz Vatikana im se, aludirajući na vanbračno potomstvo, šaljivo odgovara: "Vi to nećete dočekati, ali vaši sinovi možda hoće." Rimokatolici, za razliku od pravoslavnih, tokom postova ne jedu samo meso i životinjsku mast, a konzumiraju beli mrs (jaja, mleko i mlečne prerađevine).
Takođe, da bi se vernik pričestio izvan vremena višednevnih postova nije potrebno da prethodno posti nedelju dana, već je dovoljno samo da ne doručkuje pre pričešća. Otuda u srpskom narodu verovatno i izreka za nezvanog gosta "željan sam ga k'o Šokac posta".
S pravoslavne strane neki protivnici poručuju da je jedinstvo jedino moguće uz pokajanje zapadnih hrišćana, koji treba da se odreknu teoloških učenja koja su uveli nakon raskola iz 1054. godine. Drugi, pak, odbijaju svaku pomisao na ujedinjenje uz obrazloženje da to vodi izdaji pravoslavlja i unijaćenju pravoslavaca.
- Ljudi će nas prokleti ukoliko mi pravoslavci zaključimo uniju s rimokatolicima. Ali, neće nas ni razumeti ako se budemo zatvarali u sebe - poručio je mitropolit Ruske pravoslavne crkve Ilarion s tribine na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu prilikom poslednje posete Srbiji.
S druge strane, prema mišljenju zilotski orijentisanih pravoslavaca, čiji je osnovni postulat "pravoslavlje ili smrt" (što po njihovom tumačenju znači da će pre glavu izgubiti nego izdati iskonsko pravoslavlje), priča o ujedinjenju s katolicima mogla bi eventualno da prođe samo ako se katolici "javno pokaju zbog političkih i teoloških grehova i izdrže dugogodišnju dosuđenu im od pravoslavaca epitimiju (crkvenu kaznu), usvoje pravilno ispovedanje vere i vrate se na stari julijanski kalendar", te "da papa prizna da nije jedini već jedan od episkopa i da Vatikan hitno rasformira svešteničke redove, a uvede ženjeno sveštenstvo" .
- Grupe protivnika međuhrišćanske i međureligiozne saradnje postoje u svakoj pomesnoj pravoslavnoj crkvi. Treba priznati da diskurs mnogih "revnitelja" često nosi ne bogoslovski, već psihološki, pa čak i politički karakter, što suštinski otežava vođenje diskusije sa njima - ukazuje ruski mitropolit Alfejev.
Mada se u rimokatoličkoj, za razliku od pravoslavne crkvene javnosti, ne diže velika prašina oko ujedinjenja, i oni imaju svoje fundamentaliste koji smatraju da su osim katolika svi drugi jeretici. Najoštriji su lefevristi (sledbenici Marsela Lefevra), koji poručuju: "Zbog otpadništva od vere, koje vlada u Rimu, moramo da gledamo kako mase od ljudskih duša jure ka paklu."
Imajući u vidu sukobe mišljenja i vekovima nataložene razlike u crkvenom hrišćanskom svetu, bivši rimokatolički nadbiskup u Beogradu dr Franc Perko, na pitanje "kada će se hrišćani ujediniti", odgovarao bi: "Optimisti kažu na sudnji dan dopodne, a pesimisti tvrde da će ujedinjenje biti sudnjeg dana popodne."
Sutra čitajte: Kuda ide hrišćanstvo (2): Episkop kao oblasni gospodar
