Uticaj krize na psihu nacije (2): Srbija u ružnom snu
U Srbiji se svake godine broj mentalnih poremećaja poveća u proseku za 20.000. Od straha trenutno pati 23, 6 odsto stanovništva, paničan strah oseća 10 odsto ljudi, agresivnost je zabeležena kod 26,1, a od posttraumatskog stresa leči se čak 18 procenata naših građana!
Sve su to posledice dešavanja kojima je srpsko stanovništvo bilo izloženo poslednje dve decenije, a to su ratovi, sankcije, hiperinflacija, NATO bombardovanje, tranzicija, finansijska kriza, nezaposlenost, beda...
Među prvima smo u Evropi po broju samoubistava. Broj alkoholičara je u porastu, neslavni smo šampioni po srčanim oboljenjima, poslednjih godina nastala je prava epidemija nasilja u porodici. Raspadaju se brakovi, brat nasrće na brata, otac na sina, deca na roditelje...
- Živeli smo u jednom drugom sistemu koji je uspevao da se organizuje i da izdržava sam sebe. Da proizvede dovoljno hrane za sebe. A danas, izgubivši poverenje u sebe, nemamo hrane ni za sebe i ne znamo da li ćemo je imati sutra. Isključivi razlozi leže u krizi rukovođenja i strateškog odlučivanja. Pogrešne odluke i procene zavile su u crno milione naših ljudi - objašnjava za "Vesti" beogradski psihijatar i sudski veštak dr Zoran Đurić.
Uticaj krize na psihu nacije
|
Osim kolektivnog stresa i depresije, narod je utonuo i u zablude koje su poslednjih decenija postale kobno pravilo ponašanja. Od zabluda se, tvrdi ugledni stručnjak, nismo još otreznili. One su nam oduzimale moć trezvenog rasuđivanja, gurale nas u depresiju koja je otvarala vrata drugim bolestima.
Beznađe i osećaj bespomoćnosti odveli su građane u apatiju koja je, kako smatra Đurić, posledica ekonomske, moralne, kulturne i političke dezorganizacije čitavog društva.
Apatija je posledica dugotrajnih obmana i obećanja da će nam biti sutra bolje. Pojedinci su obećavali da će otvoriti fabriku, a istovremeno su uništavali pet drugih fabrika.Uprkos svemu, u Srbiji nema pobune, koja bi u ovim našim prilikama sama po sebi bila plemenita jer bi bila uperena protiv uništavajućeg sistema.
A nje nema jer nemamo sposobnih da je organizuju. Primer su štrajkovi prosvetara koji su bili uzaludni. Oni su potvrda da što god radili, nema nade da se nešto promeni. Sada se savršeno uklapamo u sudbinu konja iz pesme Milana Rakića "Dolap", čija je jedina izvesnost i nagrada - raka. U poziciji smo tog konja, a da nikakvu nagradu ni posle smrti nećemo dobiti. Ta pesma kao da je pisana za naše vreme - navodi dr Đurić.
Ta apatija karcinomske snage dovela je čitavo naše društvo u stanje potpune umrtvljenosti, pa je teško očekivati bilo kakvu pobunu.
- Dodatni problem jeste taj što se ni mi kao narod ne osećamo da smo zajedno, sami smo, izopšteni smo. Izgubili smo moć povezivanja sa drugima i zbog toga pored nas mirno prolaze godine samouništavanja. Čitave generacije stoje u mestu čekajući bistrije i snalažljivije ljude. I pored svega, uveren sam da bismo mogli da napredujemo pod uslovom da krenemo da radimo. Ukoliko počnemo da radimo, negde ćemo se uklopiti sa samima sobom. Dakle, treba nam rešenost koja nam sada nedostaje. Moramo se osloboditi umrtvljujuće ideje da će nam neko drugi pomoći. Baš na primeru Fijatove fabrike oslikava se zavisnička onemogućavajuća strategija koja vlada Srbijom koja i dalje spava samoubilačkim snom - zaključuje Đurić.
Učestala samoubistva
|
