Žene u Srbiji: Seljanka tegli kao kobila (1)
Žena na selu radi i devet puta više od muškarca, a čak 76,4 odsto su takozvani pomažući članovi domaćinstva, što znači da nisu osigurane, nemaju penziju i moraju da slušaju vlasnika imanja. Tek na koncilu u Trentu 1545. Katolička crkva je priznala da žensko ima dušu i to s većinom od tri glasa, a u Srbiji se nekad govorilo "s oproštenjem, moja žena"
- Odrasla sam u porodičnoj zadruzi. Učili me da sam pokorna i da gledam u zemlju. Dok nije umro, nisam pogledala oca u oči. Tek kad je umro, tad sam ga pogledala" - priznala je 70-godišnja starica iz Rasinskog okruga.
Mnoge nevladine organizacije koje su poslednjih godina istraživale položaj žena na selu, ne samo u Srbiji, nego na celom Balkanu, došle su do zaključka da je muško-ženski odnos ostao uglavnom isti kao i pre 200 godina.
Srećnome žene umiru, a nesrećnome kobile crkavaju, kaže srpska poslovica. Danas kad žene učestvuju u radu parlamenta ili vode države, u srpskom selu vreme kao da je stalo. U patrijarhalnom modelu porodice vlast ima najstariji muški član, a imanje se prenosi na zeta, a ne na ćerku. Samo je u jednom slučaju u Rasinskom okrugu zabeleženo da se srodstvo u porodici računalo matrilinearno, odnosno da je zet uzeo prezime po ženinoj liniji, kao i slavu i kumstvo. Jer, muška strana svakad je pretežnija od ženske, smatra se u narodu.
Istraživanje Grupe za razvojnu inicijativu Sekons pre tri godine pokazalo je da je u Srbiji u 89,5 odsto slučajeva vlasnik imanja - sin, otac, svekar, muž, zet, to jest muškarac. Žene ne poseduju gotovo nikakvu imovinu. Udaju se i prelaze u domaćinstvo supruga. Tamo ne poseduju ništa, niti će šta steći. Većina nema socijalnu ni zdravstvenu zaštitu, leče se same i nemaju pravo na penziju: "U slučaju živog muža, žena nikad nije naslednik. Radiš celog života i na kraju nemaš ništa. Kao stoka. Samo da pojedeš i popiješ" (Šumadijski okrug).
Žena je neprestano u podređenom položaju, od oca preko muža do sina, koji preuzima upravljanje imovinom: "Žena seljanka je kao kobila, niko je ne tretira ni za šta. Dok je zdrava tegli, a kad padne, niko je ne vidi... svaka iz grada je nečim zaštićena - bolovanjem, penzijom..." (Šumadijski okrug).
Imanje nasleđuje pre zet nego ćerka: "Zet, sve je njegovo iako je tuđ. Nismo dali ćerki no zetu. Neće da dođe ako mu ne potpišemo imovinu i kuću" (Niški okrug). Takav je slučaj i u drugim delovima Srbije. Običajno pravo nalaže i da je greh da sestra uzme bratu imovinu. Ponekad odrasla sestra mora da sluša brata koji je još dete.
Na području Šumadijskog okruga čak 64,5 odsto, u Niškom 53,5, a u Mačvanskom 48 odsto porodica izjavilo je da mlađi brat može da zapoveda starijoj sestri, jer on bolje zna, jer je muško i pametniji je: "Muško je, mora da mu se ustane i posluša, da ne plače, muško ne sme da plače. Oni vole da su stariji, zna se ko je stariji, muško..."
Kad se ovi podaci uporede sa onima koje je dobila Vera Erlih u 300 jugoslovenskih sela tokom 1937. godine, prema kojima je zapovednička vlast mlađeg brata prema sestri bila zastupljena u tri četvrtine sela, jasno se vidi da je savremena seoska porodica duboko patrijarhalna.
Samo muška deca smatraju se nastavkom porodične loze i slave. Ženska deca su samo privremeno kod roditelja, ona su "tuđa kuća". Po rođenju sina rađanje se obustavlja, a ako je žena rodila dve devojčice, muž i svekar je pritiskaju da rodi i treći put. Pri tom žena svoje zdravlje troši kao lični resurs, jer nikakve seksualne zaštite nema. Tako je 71 žena iz Mačvanskog okruga imala ukupno 318 abortusa.
Istraživanja su pokazala da žena na selu radi i devet puta više od muškarca, a čak 76,4 odsto žena su takozvani pomažući član domaćinstva. To znači da nisu osigurane, nemaju penziju i moraju da slušaju vlasnika imanja.
Žena kao niže biće
U judeo-hrišćanskoj tradiciji žena je smatrana nižim bićem. U jevrejskoj molitvi se kaže: "Blagosloven budi, Bože naš, jer me nisi učinio ni paganinom, ni ženom, ni neznalicom!" Zbog toga što je navela Adama na greh, Evu je Gospod prokleo: "Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar..." Tek na koncilu u Trentu 1545. godine Katolička crkva je priznala da žena ima dušu i to s većinom od tri glasa. Teolog Toma Akvinski zaključio je da "muški fetus postaje čovek nakon 40 dana, a ženski posle 80. Devojčice postaju od oštećenog semena ili vlažnih vetrova."
Položaj žene u našoj patrijarhalnoj kulturi najbolje je oslikao Vuk Karadžić: "Kod sviju Srba žene su veoma potčinjene muževima, a u Crnoj Gori drže ih gotovo kao robinje. Osim svojijeh ženskijeh poslova, kao da predu, tku, kuvaju, muzu, one rade i najveći dio poljskijeh i drugijeh poslova, koje inače ljudi rade. Često se može vidjeti kako se žene s teškijem teretom vuku preko stijena i planina, a muž ide prazan s puškom o ramenu i čibukom u ruci... Žena ne smije svog muža nazvati imenom već kaže samo 'on'... Kad Srbin pred kakim uglednim čovjekom mora pomenuti svoju ženu, to najčešće reče 's oproštenjem moja žena'."
Bosna, Hrvatska, Srbija
Bosanske nevladine organizacije izradile su u saradnji sa Vladom prošle godine akcioni plan za poboljšanje položaja žena na selu, jer su istraživanja pokazala da mnoge mlade žene između 25 i 30 godina ne znaju da čitaju i pišu. Seljanke su opterećene teškim poslovima kojima nema kraja, a nemaju nikakve prihode, pa su NVO pokrenule akciju da se u bosanska sela dovede internet, koji će biti prozor u svet ženama sa sela.
U Hrvatskoj statistički podaci pokazuju kako su samo 14,4 odsto vlasnika poljoprivrednog zemljišta žene, dok su čak 85,6 odsto muškarci. One radi takozvani nevidljivi posao, koji se vrlo često ne vidi i ne priznaje, jer mu društvo ne daje važnost. Nikad niko nije proglasio heroinu kućnih poslova.
U Srbiji nije retkost da u rubrikama "kontakti" osvane oglas: "Devojke, žene sa sela, upoznajte situirane muškarce, učlanjenje besplatno."
