Tuga porodica nestalih (1): Aleksandar opisao svoju smrt

Aleksandra Simovića, prevodioca u Centru za mir i toleranciju i kasnijeg novinara i prevodioca u agenciji "Media aktion international", čiji je šef bio Tim Koleman, oteli su uniformisani Albanci u Prištini 21. avgusta 1999. godine.

On je, posle povlačenja jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije, smatrajući da nema neprijatelje, ostao u Prištini. Osamnaestog novembra 2002. godine, sahranjen je na beogradskom groblju Lešće, pošto su u međuvremenu u šumi blizu sela Obrinje, kod Glogovca, pronađeni ostaci njegovog nepokopanog tela na kome su lekari, koji su radili identifikaciju, otkrili i tragove mučenja.

Večna tuga: Majka, braća i otac na grobu Simovića

Neposredno pre kidnapovanja, Aleksandar Simović je ispisao ove rečenice pod naslovom "Poslednji minuti na smrt osuđenog":

"Koliko li samo smrt daje snage životu? Ne želim više da čekam, želim samo da strah i bol nestanu na ivici sečiva koje će sila teže bez samilosti povući na moj vrat, nešto više izdužen nego obično. Ima li nekog ko bi poželeo ono što sam ja danas, živ još za dva metra putanje sečiva do moje glave. Gledam komešanje slobodnih po slovu zakona

Družio se i sa Albancima

Aleksandar Simović potiče iz porodice koja nije imala mržnju ni prema jednoj nacionalnosti na Kosmetu. Otac Stevan kaže da je to deo domaćeg vaspitanja. Aleksandar se družio i sa Albancima, odlazio u džez klubove, slušao muziku... Bio je majstorski kandidat u šahu i učestvovao na više turnira. Važio je za svestranu ličnost. Tako misle i govore mnogi koji su ga poznavali.

ljudskog; čekaju da im svojom smrću učinim živote vrednijim i ulijem životnu radost. Zar ja, koji posedujem samo poslednji trenutak, dug koliko sunčev odbljesak na ivici giljotine? ...Sada klečim i čekam, jer ostalo je samo nekoliko trenutaka, koji me napuštaju u istom, jednoličnom ritmu života na koji sam navikao. Muči me još samo jedno pitanje. Hoće li mi se oči ponovo otvoriti, ako ih sada sklopim, i hoću li se sa poslednjim zrakom svetlosti što padne u moje zenice videti gospođu u prvom redu koja je preblizu gubilištu? Hoću li videti kako joj moja krv prlja belu svečanu haljinu?"

Književno društvo Kosova i Metohije, sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, posthumno je objavilo dve knjige Aleksandra Simovića.

O njegovoj sudbini govori otac Stevan:

- Moj sin je kidnapovan oko podne u kafiću Agrana Dušija, zvanog Titi. - Otet je s još jednim Albancem, koji je posle 24-satnog zadržavanja pušten, a mom detetu se gubi svaki trag. Nestanak mog sina prijavljen je Kforu, policiji UN, Crvenom krstu, Crkvenom narodnom odboru, Centru za mir i toleranciju u Prištini, zatim Fondu za humanitarno pravo, Međunarodnom i Jugoslovenskom Crvenom krstu u Beogradu i Udruženju roditelja kidnapovanih.

Stevan o kidnapovanju sina Aleksandra govori suznih očiju i tiho:

- Radeći u Centru za mir i toleranciju, susretao se sa zverskim prizorima koje su nad svojim žrtvama učinili Albanci. Poznat je slučaj u selu Staro Gradsko, nedaleko od

Ubice nisu otkrivene

Tamo gde su pronađeni zemni ostaci Aleksandra Simovića, nije bilo posmrtnih ostataka drugih ljudi. Nađeni su, inače, u jednoj šumi, koja pripada ataru Drenice. Njegove ubice još nisu otkrivene.

Lipljana, gde je nastradalo 14 Srba koji su sakupljali letinu. Tu je Aleksandar video njihova unakažena tela. Oni ne samo da su bili ubijeni, već su i zverski masakrirani. Video je i obezglavljenu 80-godišnju staricu Ljubicu Vujović. Njeno telo je bilo ubačeno u kadu, a glava se nalazila van kade. Bilo je niz sličnih primera.

Kako Centar za mir i toleranciju nije redovno isplaćivao zaradu, Aleksandar je prešao u švajcarsku "Media aktion international". U njoj je, kako je od njegovih drugova saznao otac Stevan, došao u sukob sa šefom. Aleksandar se, naime, previše zalagao da istina izađe na videlo, ali se to šefu nije dopalo. Tako je, samo dan pre nestanka 20. avgusta, otpušten s posla.

- Kad je Aleksandar kidnapovan, išao sam na razne strane i kucao na mnoga vrata u Prištini ne bi li šta saznao o njemu - priča otac Stevan. - Molio sam jednog visokog oficira stranca, kome sam zaboravio ime, da me povede kod glavnokomandujućeg terorističke organizacije Kosova. Za mene ona nije bila oslobodilačka vojska kako su je nazivali, nažalost, i mnogi Srbi. Ona se, zapravo, borila protiv legitimnog poretka. Molio sam ga da me vodi Agimu Čekuu, koji je generalski čin dobio za vreme SFRJ, jer nisam smeo ići sam. Jedan dobronamerni Albanac me posavetovao da kod Čekua nikako ne idem sam. Strani oficir me je odbio, rekavši kako ne sarađuje sa teroristima. Tako je možda i bilo u početku, a onda su svi ušli u isti tabor.

Tragično predskazanje: Aleksandar Simović

Stevan Simović se nikad nije sreo sa Agimom Čekuom.

- Išao sam kod nekih Šiptara, raspitivao se za sudbinu mog Aleksandra, a oni su ćutali kao zaliveni, jer su se bojali za svoj život - priča Stevan. - I da su išta znali, nikom se ne bi smeli poveriti. Inače, moj Aleksandar je samo desetak dana pre kidnapovanja kazao majci da treba da krene u Beograd. "Idi, ovde siluju"- govorio je majci. Ona ga je poslušala i otišla u Beograd, gde smo ranije već bili otpremili naša dva sina. Ja sam ostao sa Aleksandrom u Prištini. On se u to vreme nekako slobodno kretao Prištinom, jer je imao legitimaciju Unmika i organizacije u kojoj je radio. Ja sam retko izlazio iz stana, jer svako ko je na ulici govorio srpski, bio je otet.

Godine 2002. roditeljima je saopšteno da je Aleksandrovo telo pronađeno. Njima je, u

Majka obolela od tuge

Tugujući za Aleksandrom i sluteći ono najgore svi su u porodici patili, a najviše majka Mica. Iz očajanja i praćena stresom, dobila je tumor na mozgu, koji je uspešno otklonjen. Nekoliko godina kasnije dobila je karcinom dojke. Podvrgnuta je još jednom hirurškom zahvatu.

- To je naša priča - zaključuje Stevan Simović.

pratnji predstavnika Međunarodnog crvenog krsta, došao policajac Unmika, čije je radno mesto bilo u Beogradu, da im to lično kaže.

- Kad smo to čuli, šokirali smo se - veli Stevan. - Sledećeg dana su opet došli da kažu da su pronađene samo neke kosti... Tako sam 16. novembra 2002. godine otišao u Kuršumliju da preuzmem posmrtne ostatke svog sina. Tražio sam da vidim Aleksandrove kosti, ali mi jedna žena, koja je radila kao prevodilac, nije dozvolila rekavši: "Nemoj, sačuvaj ga u lepoj uspomeni".

Posmrtni ostaci mog sina nađeni su u Gornjem Obrinju. Bar je nama tako rečeno, a poznato je i to se dešavalo da Šiptari ubiju čoveka u Prištini, pa ga odnesu i bace na drugo mesto da bi zametnuli trag zločinu. Od tog 18. novembra, kad smo ga sahranili, odlazimo na Aleksandrov grob, palimo sveće i molimo se za spas njegove, ali i naše duše.

Srbija pustila teroriste

Mesec dana posle Aleksandrovog nestanka, videvši da ne može ništa da uradi u traganju za sinom, Stevan Simović je prodao stan komšiji i zaputio se u Beograd.
- U međuvremenu je u Beogradu osnovano Udruženje kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji i ja sam uzeo učešće na stotinu protesta želeći, pre svega, da našoj vlasti skrenem pažnju na problem koji imamo da bi i ona sama nešto preduzela - veli Stevan. - I baš u to vreme iz zatvora je pušten veći broj Šiptara koji su bili osumnjičeni i osuđeni kao teroristi. Među njima je bila i jedna lekarka, čijeg se imena ne sećam.

Sutra čitajte: Tuga porodica nestalih (2): Ivan nije dočekao maturu