Kako smo Nastićima vratili decu?

Nevolja koja je snašla porodicu Nastić u Americi u centar medijske pažnje dovela je i generalnog konzula Srbije u Čikagu Deska Nikitovića, koji je uložio sve svoje snage da pomogne porodici i decu vrati roditeljima.

Oni koji ga poznaju i u ovom slučaju prepoznaju njegovu neverovatnu upornost da problem reši do kraja ili da makar pokuša sve što je u njegovoj moći. Ulazeći u klinč sa američkom Agencijom za zaštitu dece, ljutito je najavio rat protiv nehumanih poteza agencije i obećao da će taj rat i dobiti.
 

S kojim problemima se susreću srpski državljani u Americi?
- Uvek postoje problemi, a zadatak našeg konzulata jeste da nađemo način da pomognemo. Sećam se slučaja dečaka i njegovog oca, koji su me zvali sa aerodroma u Čikagu jer su ostali bez pasoša. Doveo sam ih u svoju kuću i učinio sve da što pre dobiju putne isprave i otputuju u Srbiju. Ne mogu da zaboravim ni slučaj četiri studenta iz južnog Ilinoisa, koje je fakultetska uprava izbacila iz škole jer su otkrili da su trenirali za profesionalni fudbalski klub u Srbiji. Pronašli smo način da se ti dobri mladići vrate u školu, da i dalje dobijaju stipendije i nastave put sportskog uspeha. Česti su slučajevi deportacije, a naš konzulat je tu da zaštiti naše građane, da im pruži nadu i uveri ih da Srbija o njima brine.
 

Porodica Nastić ponovo na okupu

Kako ste se uključili u slučaj Nastić?
- O slučaju Nastić samo se malo više pisalo u medijima, ali sada svi vidimo da je i to bilo neophodno jer smo morali da probudimo i javnost i političke institucije i ovaj problem razrešiti na najbolji mogući način. Bila je to borba Davida i Golijata, u iskonstruisanom i apsolutno bespotrebnom predmetu. Sad su počeli da me mole za pomoć čak i Amerikanci koji se bore protiv Agencije.

Koji je za vas kao diplomatu bio najveći izazov?
- Najveći izazov u radu našeg konzulata za mene bio je kako da prevaziđemo imidž prethodnog konzulata Jugoslavije u Čikagu, koji je za mnoge bio omražena institucija. Znalo se ko je u njega išao, a ko u njega nije išao. Sve je bilo ili crno ili belo, nigde nekog bezbolnog prelaza, mogućnosti za dijalog, želje da se aveti prošlosti zakopaju. Pošto sam i sam imigrant, imao sam veliki motiv da se ti sukobi prevaziđu, da se vrata Konzulata otvore svima, da on za sve bude parče srpske zemlje i srpska kuća otvorenih vrata.
 

U šta ste najviše energije uložili?
- Najviše sam se založio da unapredimo servis našim građanima, a knjiga utisaka koju imamo u našoj čekaonici govori da su građani tom uslugom zadovoljni. Ne smemo zaboraviti, Čikago je grad koji je pun nekakvih srpskih zavera, uvek postoje podele i zaziranja od nečega što dolazi iz zemlje, uvek neki strah, uvek prisutne sumnje. Mi nismo želeli u tome da učestvujemo. Svakog ponedeljka Konzulat ima sastanak kolegijuma, gde se jedna tačka dnevnog reda nikada ne menja, a to je rad sa strankama. Nastojimo da odnos službenika bude profesionalan na najvišem nivou i toga se držimo.
 

Koliko je zaposlenih u konzulatu?
- Imamo osmoro zaposlenih, mnogi službenici su se do sada promenili, ali tog standarda se držimo. Naravno, bilo je i onih kojima nismo mogli pomoći, bilo je mnogo komplikovanih slučajeva i problema, ali znam da smo u svakom slučaju učinili sve da pokušamo da razrešimo problem. Ovde dočekujemo i važne delegacije, gostujuće umetnike, lekare i studente u stručnim razmenama i misijama, ali i obične građane. I sa njima razgovaramo o problemima koji ih tište.
 

Zaslužni ste za bratimljenje Beograda i Čikaga.
- Tako je i naš glavni grad 2005. godine stao na važnu listu od 50 bratskih gradova. Trudimo se da se Beograd i Srbija predstavljaju Americi, od poslovnih kontakata među firmama, preko programa bratskih osnovnih škola, razmene i poseta lekara zdravstvenim ustanovama, studijskih putovanja mladih lidera i vrhunskih umetnika.
 

Jeste li imali prepreke u radu?
- Naravno da jesam, bilo je i neostvarenih ideja, koje će morati da sačekaju neka bolja, srećnija vremena. Žao mi je što u proteklom periodu nismo uspeli da kupimo zgradu za sedište konzulata jer će on ovde postojati i narednih decenija, pa je šteta što plaćamo iznajmljivanje prostora. Pre nekoliko godina bili smo vrlo blizu odluke o kupovini, ali zbog ekonomske krize i važnosti interesa u EU, država je odlučila da se s tom kupovinom ipak pričeka. I ja se sa tom odlukom slažem. Ali, tvrdim da kao država moramo investirati u taj prostor i učiniti da Generalni konzulat bude naš diplomatski, ali i kulturni centar, što je brojnoj srpskoj zajednici i te kako potrebno.
 

Za kojom neostvarenom idejom najviše žalite?
- Žao mi je da još uvek nije uspostavljen direktan Jatov let Beograd-Čikago. To mi je bila ideja od prvog dana na ovom radnom mestu, ulagao sam maksimalne napore, nekoliko puta smo bili skoro na pragu, ali ne gubim nadu da će se i to desiti narednog proleća. Sad će krenuti direktan čarter let, ali ne Jatov, već američke čarter kompanije, ali ja ne odustajem! I dalje ulažem napore da se Jat uključi u tu priču jer će let sigurno biti ekonomski opravdan. Naši sunarodnici bi u tom slučaju mnogo češće putovali u otadžbinu. Svim srcem se nadam, kad se let ponovo uvede, da više nikada, ni iz kakvih razloga neće biti ukinut.
 

Da li će se otvoriti još neko srpsko diplomatsko predstavništvo u Americi?
- Šteta je i što još nije otvoreno diplomatsko predstavništvo u Kaliforniji. Malo smo zapostavili zapadnu obalu, gde je takođe mnogo naših sunarodnika koji, nažalost, još po pašoš moraju da putuju u Čikago. Nastojaću da dobijemo mobilnu jedinicu za izdavanje pasoša i budemo bliži mnogobrojnim državljanima Srbije koji žive na zapadnoj obali.
 

Imate li još projekata?
- Imamo ih mnogo, a jedan je i otvaranje luksuznih centara za stare u Srbiji, jer svi znamo da mnogo naših starijih sunarodnika želi da se u rodnu zemlju vrati i tamo živi do kraja života. U Generalnom konzulatu je već dva meseca i ekonomski savetnik, koji intenzivno radi na ostvarivanju kontakata sa američkim kompanijama i jačanju ekonomskih veza.
 

Šta radite u slobodno vreme?
- Skoro da ono za mene ne postoji. I vikendi su rezervisani za posao, naročito za kontakte sa srpskom zajednicom, u kojoj se važni susreti, sastanci i posete, uglavnom vikendima i dešavaju. Ipak, odvojim nekoliko puta godišnje po nekoliko dana za odmor sa svojom porodicom i bar jedno zajedničko putovanje u Srbiju.
 

Čime planirate da se bavite kad vam istekne mandat?
- U politiku sam ušao iskreno, uveren da mogu da napravim promene i radim za dobrobit našeg naroda i samo ću zbog toga u njoj i ostati. Ništa ne radim radi forme, već iz istinske strasti i sa svom energijom koju posedujem. Možda se sa porodicom vratim u Srbiju ako za to bude postojala klima i ako za mojim angažmanom bude postojala potreba, ali to će zavisiti i od političke i od moje porodične situacije.