Dragana nije mogla da izbavi ni parama (3)
Veoma malo je urađeno da se sazna istina o kidnapovanima na Kosovu i Metohiji. Mnoge unesrećene porodice preko deset godina žive u iščekivanju da će saznati za sudbinu svojih najmilijih.
Posle izveštaja Dika Martija, izvestioca o trgovini ljudskim organima Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, potonula je i poslednja nada da je iko od otetih preživeo torturu u nelegalnim zatvorima i logorima širom Kosmeta i na severu Albanije.
- Kome se sve nismo obraćali, a pravog odgovora ni od kuda - kaže Cica Janković, majka otetog jedinca Marjana Melonošija. - Mi, predstavnice Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, obraćali smo se i diplomatskim predstavnicima više zemalja. Gotovo svi su nam predočavali kako su vrlo malo slušali o Srbima, žrtvama, od naše Vlade. Meni je 9. septembra 2000. godine u Prištini kidnapovan sin koji se bavio novinarskim poslom. Tog dana izašao je iz Radio Prištine i seo u gradski taksi. Od tada o njemu ni glasa ni traga.
Sličnih sudbina je mnogo. Slobodan Stolić kidnapovan je 13. juna 1999. godine u Štimlju. Za njim traga supruga Divna, koja s decom živi u Kruševcu. Slobodan je bio radnik i mnogo je pomagao Albancima. Supruga Divna je, posle duge potrage, saznala da je navodno zatvoren u Domu za retardirana odrasla i maloletna lica u Štimlju. Otišla je tamo, ali ga nije našla.
Inženjer Ivan Čelić je kidnapovan 14. juna 1999. godine. Radio je u Elektroprivredi Srbije. Otet je ispred hotela "Grand" u centru Prištine. Njega su, dva dana nakon dolaska Kfora na Kosmet, pozvali da se javi na posao. Kobnog dana je izašao da kupi mleko deci. Posle kupovine seo je u automobil i krenuo na posao. Kući se nije vratio. Porodica je došla do saznanja da je otet. Njegov otac Sava je, posle dojave da je cela porodica predviđena za likvidaciju, sklonio snahu, Ivanovu suprugu i njihovu decu u Prolom banju. Ivanova majka Dragana je ostala da čuva stan, ali su je napala i pretukla četiri nepoznata muškarca. Polomili su joj ruku i rebra naočigled vojnika Kfora koji ni prstom nisu mrdnuli da je zaštite.
Kruna Ristić, majka otetog Dragana, dala je jednom Albancu 23.000 maraka, da joj pronađe i dovede sina. Ovu jadnicu posećivali su američki vojnici i ubeđivali je da joj je sin živ. Govorili su kako se nalazi u Albaniji, da je tamo navodno ranjen tokom pokušaja bekstva, ali da je zalečen u logoru u Burelu.
Ni posle deset godina ne zna se sudbina dve pacijentkinje Psihijatrijske bolnice u Štimlju: Ljiljane Salim Jovanović iz Bora i Mirjane Paunović iz Knjaževca. One su još 1966. godine prebačene iz Bora na lečenje u Štimlju. Centar za socijalni rad u Boru, koji je nesrećnim ženama obezbedio mesto u pomenutoj bolnici, izgubio je kontakt s njima odmah po dolasku Kfora na Kosovo i Metohiju. Kad se socijalna radnica iz Bora zainteresovala za zdravstveno stanje Ljiljane Salim Jovanović, dobila je informaciju da je ona dobro. Početkom juna 2003. Centar za socijalni rad je, preko Međunarodnog crvenog krsta tražio da Ljiljana Salim Jovanović bude vraćena u Bor, ali je iz Štimlja stigla vest da je umrla nekoliko dana posle zahteva za njen transport.
Sličnu sudbinu je doživela i Mirjana Paunović. Albanci, socijalni radnici, pošto se za sudbinu ove nesrećne žene zainteresovala rodbina, izvestili su da je i ona umrla. Zvaničan dokumenat o tome nikad nije stigao u borski Centar za socijalni rad.
Jovica Paunović iz Pasjana i njegov rođak Dragan Ristić iz sela Gornje Kusce oteti su 23. juna 1999. godine. Oni su se tog dana kolima dovezli u Gnjilane s namerom da se snabdeju namirnicama. Pre dolaska na gradsku zelenu pijacu bili su navratili do prijatelja Albanca. Nisu ga našli kod kuće, ali su ostavili poruku da se nađu na benzinskoj pumpi, gde su oteti pre nego što se na zakazanom mestu našao njihov prijatelj.
Sunčica Paunović, supruga otetog Jovice, saznala je da su nepoznati ljudi oboma stavili lisice na ruke, a potom ih ugurali u džip. Kola kojima su se dovezli u Gnjilane, a reč je "džeti" nestala je netragom.
|
Budimira mrtvog našli u Brnjači
|
Kraj
