Ovo, bre, kao da je Kina
"Ma ne može od njih čovek da radi, i ono malo mušterija što ima, sve ide kod njih, daju robu maltene džabe", žale se prodavci.
Ko se usudi da na pančevački buvljak i uđe sa fotoaparatom oko vrata, može vrlo lako da dobije batine. To je na ovom mestu zabranjena sprava svakog dana, a posebno vikendom kada kiša lije ko' iz kabla, pa je inako slaba prodaja još lošija.
"Šta 'oćeš bre? Šta slikaš? Koga si pitao je l' smeš? Sad kad te dohvatim, sve slike da si izbrisao...", istrčava iza tezge bedevija od čoveka, razjareni prodavac sa buvlje pijace u Pančevu.
Reporteri "Vesti" zamalo ostadoše bez fotoaparata, ali i bez grkljana. Srećom, smiriše ga kolege.
"Pustite ga, misli da ste inspektori", dobacuje kolega tezgaroš.
Slično reaguju i ostali. Niko ne dozvoljava da se fotografiše tezga, o ljudima da ne govorimo.
"Kuku, gde da mi izađe slika u novinama, odma' ode mast u propast. Ima da mi zatvore i ovo malo muke što imam, pa da platim kaznu. Bože me sačuvaj! Neće ovde niko da priča sa vama, džaba ste došli", dovikuje jedna prodavačica.
A blato do kolena. Između tezgi najloni, da kiša ne kvasi robu. Teško se hoda između kartonskih kutija, mokrih od kiše. Prodavci besni na život, državu, Kineze...
"Ma ne može od njih čovek da radi. I ono malo mušterija što ima, sve ide kod njih. Daju robu maltene džabe. Ovo, bre, kao da je Kina! Iznajmili kuće svud oko pijace. Jedna moja prijateljica izdala kuću nekom bračnom paru, kad ono došlo još 20 njih. Uništili joj kuću, poskidali prozore i vrata, zapušili kanalizaciju... Ma haos napravili", uzdiše 29-godišnji Ilija Musa, koji kao prodavac na pančevačkom buvljaku radi pet godina.
Na ovoj pijaci koja je cvetala pre desetak godina, prodaje gotovo i da nema. Zakup mesta se plaća 100 evra po kvadratnom metru betona, pa na to još 100 evra za doprinose. Kad to plate, za život im ostane oko 15.000 mesečno, kažu prodavci.
"Ma ne kupuje niko ništa, nema narod para. Nekad me tuga obuzme celog kad mi dođu da se žale. Nemaju čime da prehrane decu, cenkaju se za dinar. Kad se samo setim kako je bilo pre nekoliko godina, pa ovde je samo srećnik mogao da dođe do tezge, a sad svi odustaju. Svakog dana je na licitaciji 400 do 500 prodajnih mesta, samo što više niko nije lud da se prihvati ovog posla", kaže Ilija.
Šeta ono malo upornih kupaca između tezgi i pokušava da spusti ionako bagatelne cene. Jer, ovde može da se za 80 dinara kupi pola kile mađarskih rezanaca za supu, tri para čarapa za 100 dinara, dukserica od 200 do 400 dinara, kilo čajne kobasice 500, posteljina 700, a jorgan 1.500 dinara. Zimske jakne su oko 2.000 dinara. Samo nema ko da ih kupi...
Vunene čarape"E sine moj, imam pune 72 godine", kaže starica koja prodaje vunene čarape dok stoji na kiši, bez kišobrana, u starom gunju i povezana maramom. "Nisam stalno ovde. Dođem kad moram, da uzmem neki dinar, da pomognem svojima. Imam decu, imam unuke...", kaže Vukosava Simić koja i dalje plete uprkos poznim godinama i drhtavim rukama. Svoje čarape ceni 200 dinara. Toliko košta nekoliko dana rada. |
