Plakanje samo u klozetu
"Sin odlazi u kladionice da gleda utakmice, a ćerka kod drugarice "Zvezde Granda", niko neće da ih zaposli sa srednjom školom, dođu kući, leže u krevetima i ćute", jada se Miroslav Nedeljković.
Sumorno prepodne praćeno izmaglicom ne utiče na neopisivu gužvu na vranjskoj buvljoj pijaci. Smeštena u užem centru grada, ima dva dela koja se spajaju sa glavnom pijacom. Jedan je pored reke, na zemljanom putu, razrovanom od skorašnjih kiša. Drugi deo buvljaka se proteže ulicom Vojvode Mišića, tu su uglavnom tezge i poljski kreveti na rasklapanje. Delovi pijace se ne razlikuju samo po uslovima za prodaju već i po kvalitetu i poreklu robe. Kada se podvuče crta, buvlja pijaca u Vranju se prostire na oko kilometar dužine, a svoju robu prodaje oko 2.000 ljudi. Kupaca je duplo više.
"Smešteni smo pored reke na zemljanom putu. Ovde na zemlji prodaju ubogi i zaboravljeni od države, ne uzimaju nam taksu, jedino paze da ne prodajemo hranu. Robu stavljamo na ćebad, šatorska krila ili najlon. Zemlja vlažna, ostavlja tragove na cipelama, ali kako nama, tako i za mušterijama. Prodajemo najjeftiniju robu i snabdevamo odećom i obućom pola Vranja. Roba je nošena, ali čista i čitava", širi ruke penzioner Mile Stojanovski.
Obično Romi iz Nemačke otkupljuju na kilo polovnu odeću i obuća Nemaca i od toga prave dobar biznis na jugu Srbije.
"Ta roba ovde dovodi celo Vranje, doktore, profesore, pravnike, inženjere, raznu gospodu, pa i one koji su sirotinja jer i za njih ima po nešto da se nađe", viče Bibija Ališanović, vremešna Romkinja, koja cigaretu ne vadi iz usta.
Poneko dobacuje da je roba od mrtvaka, jer Nemci ništa ne bacaju!
"A vi, kad čujete da je neko umro u Vranju, odmah trčite da pokupite sve što je ostavio za sobom", ljuti se Bibija.
"Ma, u pravu je", viče neko rezignirano, "dotle smo došli, izgubismo sram, sve".
Odeće, obuće, raznih tehnički delova, uređaja ima na sve strane. Mušterije se tiskaju, pogađaju, probaju na licu mesta. Prilazi nam Stojadin i pokazuje diskretno rukom.
"Eno, onu doktorku sa transfuziologije znaš. Eno, kupuje bundicu iz Nemačke.
Nailazi i inženjer Zoran Todorović sa suprugom Ljiljanom. Obilaze tezge", objašnjava Stojadin ko je ko.
"Dolazimo svake subote i uvek nađemo nešto što nam je potrebno. To odakle je ne interesuje nas, važno je da nije skupo. Plate su nikakve i da se ovako ne snalazimo i vodimo računa o svakom dinaru deca bi sedela kod kuće, od školovanja na fakultetima ne bi bilo ništa", ističu Zoran i Ljiljana.
Robe ima napretek, jedino hrane nema jer tada je sanitarna inspekcija neumoljiva.
"U 'otmenijem' delu buvljaka može se naći nešto prehrambene robe i deterdženata, ono za WC i pranje veša i šta ti sve ne još. Za marku ne pitaj, ali oni imaju svoje ljude u inspekciji i ne diraju ih. Ljudi kupuju svakakve otrove, cena i nemaština čine svoje", navodi Stojadin Stojanović, bivši radnik fabrike obuće "Koštana".
Gusti sokovi u flašama od dva litra za 70 dinara. Sredstvo za pranje posuđa 50 dinara, za WC 60 dinara.
Stojadin ima 53 godine i žali se da je umoran od života. "Koštana", u kojoj je radio 27 godina, je propala i više ne postoji. Ostao je na ulici, supruga radi po kućama, a sin i ćerka svršeni srednjoškolci mogu da sanjaju posao.
"Teško je ljudi, da teže ne može da bude. Noćima ne spavamo, zdravlje smo izgubili. Doživeo sam da u ovim godinama razmišljam da li ću na pijaci zaraditi 200-300 dinara da bih kupio hleba, pasulja, krompira. Doživeo sam da se krijem od dece u kupatilu i plačem da olakšam dušu. Prodajem sve. Ostavili smo nešto odeće i obuće za nas, ostalo prodajemo. Ispraznismo kuću. Idem kod prijatelja, rođaka, onih imućnijih, molim da mi daju bilo kakvu robu koju ne upotrebljavaju, da je ne bacaju", priča Stojadin.
Preko puta Stojadina, na razapetom najlonu, razne bluzice, čarape, košulje, pantalone. Prodavac je Miroslav Nedeljković (54) bivši radnik "Zavarivača".
"Radio sam sam u "Zavarivaču" do 1987, a onda na brodogradilištima u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Sve dok u Herceg Novom ne propadoh kroz rupu na brodu i unesrećih se. Polomio sam nogu, rebra, ruku. Poslodavac mi je ostao dužan 600 evra na ime plate, imam sve radne liste. Zvao sam ga više puta, molio da mi pošalje novac, a on, ako još jednom zovem, poručuje da me čeka vožnja u 'đepeku' po Srbiji i Crnoj Gori. Sve me boli, nisam više ni za kakav rad, evo prodajem robu koju sakupim po kućama, odeću razne vrste. Najjeftiniji sam, ma svi sa ovakvom robom držimo cene, a one su od 30 do 50 dinara. Kupuju ljudi, nemoj da se čudite, prodaje 'ljuta' sirotinja, kupuje 'ljuta' sirotinja", priča Miroslav.
Struja kod kuće mu je isključena, dug je 150.000 dinara.
"Ma, odakle da platim, pa ja sinu i ćerki moram da obezbedim da jedu. Krivo mi, sin odlazi u kladionice da gleda utakmice, a ćerka kod drugarice 'Zvezde Granda'. Jadno dete, prvo uzme lonac sa vodom i zagreje ga na šporetu, pa se okupa u kupatilu i ode kod drugarice. Sramota je, smrdimo svi, nemamo nekad ni sapuna da skinemo prljavštinu. Dođu kući, leže u krevetima, ćute, reč ne progovaraju. Gde će sa srednjom školom, a radili bi bilo šta da imaju svoj dinar u džepu. Evo, danas, ne mogu da uzmem više od 300 dinara, daću im po 50, to je za njih praznik", kaže Miroslav i briše rukavom izlizane jakne svoje vlažne oči.
Jedan prodavac dobacuje: "Zapamtite, sledeće godine kad dođete zatećićete s jedne strane nas koji prodajemo odeću, a sa druge strane one koji prodaju hranu. I biće trampe", kao u prvobitnoj zajednici.
Sutra čitajte istraživanje "Vesti": Ovo, bre, kao da je Kina
