U svetu rumunskih gaća i bugarskih čarapa
Deca nemaju posao, nisu zasnovali svoje porodice, suprug joj imao dva teška infarkta, a u njenim kostima je puno zime.
Kad danas prelista stranice svog teškog izbegličkog i švercerskog života u poslednjih 18 godina i podvuče crtu, 63-godišnja Dušanka Dželebdžić, rođena Pljevaljka, potom Sarajka i Užičanka, kaže da svih ovih dugih i teških godina izdržava kaznu bez krivice.
"Tog aprila 1992, kad sam napuštala Grbavicu i pošla u izbeglištvo, završio se onaj moj pravi život... . Od tog 4. aprila moj život je smrzavanje na buvljacima, strahovanje na carinama, tugovanje zbog bolesti supruga i dece koja nemaju posao... Dobri moj bože, umesto da ti kao šef u sarajevskoj 'Svetlosti' putujem svetom i prodajem knjige našeg Ive i Meše, ja po buvljacima prodajem rumunske gaće i bugarske čarape", uzdahnu Dušanka Dželebdžić iza tezge užičke buvlje pijace smeštene ispod ogromne, kao led hladnog betonskog zida železničke stanice.
Reket na carini
|
Hladnoća joj se, reče, odavno nastanila u kosti, a tuga na srce. Posao Dušanke Dželebdžić, koji je radila minulih 18 izbegličkih godina, mnogi na Balkanu jednostavno zovu - šverc. Ali, kad Dušanka krajem novembra drhti pored buvlje tezge kako bi na košulji, kupljenoj u Bugarskoj, zaradila pola evra, to se zove - velika nevolja.
"Bude dana kad od jutra do večeri prestojim pored ove tezge, a ništa ne prodam. Jednostavno, sve se urotilo protiv nas, nesretnika na pijaci: narod više nema para, Kinezi su sve okupirali, umor stigao, boleščine stigle... Gotovo je, ne mogu više. Ako izdržim do Nove godine...", očajna je ova žena.
Dušanka, Pljevaljka iz čuvene familije Cvijović, banula je u Sarajevo 1970.
"I suprug i ja radili smo u 'Svetlosti'. Jedno vreme bila sam šef prodaje. Imala sam najbolji posao na svetu, imala sam dobru decu, imali smo lep stan na Grbavici, imali smo vikendicu i radovali se svakom novom danu... Ali, nije nam se dalo... Tog, prokletog 4. aprila deca i ja napustili smo Sarajevo i došli kod mog devera u Užice. Muž je ostao u ratu. Sve što smo poneli iz Sarajeva bilo je na nama. Tamo nam je sve ostalo", priseća se Dušanka.
Već posle nekoliko meseci Dušanka je na glavnoj užičkoj ulici prodavala cigarete nabavljene na velikoj švercerskoj pijaci u Tuziju.
"Tu sam zaradila prve pare i na neki način stekla prva švercerska iskustva. Te, 1993. imalo je nekih para, a u prodavnicama nije bilo robe. To je bilo dobro vreme za one koji su umeli da se snađu, koji nisu bili halapljivi i tražili hleba preko pogače. Prebacila sam se na odeću i parfimeriju. Svaki treći ili četvrti dan stavila bih torbe na ramena i sela u neki autobus što vodi tamo negde prema Sofiji, Bukureštu, Subotici, Budimpešti, Podgorici, Novom Pazaru, Pančevu, Negotinu...", priseća se Dušanka.
Njen suprug Mileta uključio se u posao po povratku sa ratišta. Uprkos nevoljama, danas imaju svoj krov nad glavom.
"Sin i ćerka nemaju posao, nisu zasnovali svoje porodice, suprug je imao dva teška infarkta, u mojim kostima je puno zime... Nisu mi ni priznali one godine staža u 'Svetlosti'... Imam sve, a nemam ništa...", uzdahnu Dušanka. Neki ledeni vetar dunu između tezgi i zaledi joj obraze.
Ostao goli život
|
Sutra čitajte nastavak istraživanja "Vesti": Plakanje samo u klozetu
