Vašington post: Kako Evropska unija izdaje Zapadni Balkan
Evropska unija je na pragu velike krize ukorenjene u nekompetentnosti briselskog establišmenta, piše Vašington post i dodaje da je to priča o "gordosti i izdaji, neprekidnim obećanjima i kukavičluku", priča o "trijumfu nedostatka volje".
U predvečerje početka evropskih izbora, ovaj američki dnevnik u autorskom tekstu Jasmina Mujanovića, poznavaoca prilika na jugoistoku Balkana, podseća da je u proteklih 16 godina, Brisel obećavao zemljama Zapadnog Balkana, najranjivijem regionu i najnestabilnijem regionu, da je "budućnost Balkana u Evropskoj uniji".
Prošle godine, međutim, Brisel je oštro zaokrenuo svoju politiku i sasvim je ugasio ideju daljeg proširenja.
- Ako Zapadni Balkan izmakne evroatlantskoj zajednici, evropski lideri će morati da krive samo sebe. Potpuno izneverene zbog neispunjenog obećanja o integraciji, balkanske zemlje će brzo postati očajne, ali i opasne - posebno za samu EU - navodi list.
Ukazuje se istovremeno da još nije kasno da EU preokrene svoj kurs.
EU bi, tumači se, morala formalno da započne pregovore o članstvu sa Severnom Makedonijom i Albanijom i barem da dodeli status kandidata Bosni i Hercegovini.
"To će na trenutak stabilizovati brod, a zadatak koji sledi je stvaranje održivog, dugoročnog plana za region koji će podrazumevati ne samo verodostojnu predanost liberalno-demokratskim normama i praksama, nego i teško odvraćanje od takvih kao što je Rusija", navodi se.
Jednostavno reći "ne" zemljama Zapadnog Bakana moglo bi se protumatičiti i kao igranje sa tradicionalnim biračkim telom, ali to nije strategija već samo odložena kriza, konstatuje autor.
Iako je EU 2018. godine nevoljno iznela ideju o 2025. godini kao najranijem datumu za proširenje, Makron je bio eksplicitan: neće biti proširenja, bar ne u predvidivoj budućnosti, a čak i u Berlinu koji važi za najotvorenijeg igrača za pitanje proširenja, ta ideja je postala "poltički otrovna".
U analizi se podseća da je s približavanjem izbora za Evropski parlament proširenje nestalo s dnevnog reda i da nikoga više nisu zanimale preostale države regiona koje nisu članice EU - Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Srbija, Kosovo*, Severna Makedonija i Albanija.
A obećanje "evropske perspektive" bilo je sastavni deo briselske strategije za zadržavanje Zapadnog Balkana na putu političkih i ekonomskih reformi i za zaustavljanje Rusije, Kine, Turske ..., kao političkih rivala.
Konstatuje se da ovaj potez nije mogao doći u gorem trenutku s obzirom na to da su Skoplje i Atina tek u januaru ove godine okonačali svoj skoro tri decenije dug spor oko "pitanja makedonskog imena".
Podsećajući na privilegiju integrisanja u člastvo zemalja bivških članica Varšavskog pakta, ukazuje se da zemlje Zapadnog Balkana nisu isto što i zemlje Istočne Evrope, čije članstvo u EU je bio presedan.
Dok je Istočna Evropa proživljavala decenije autoritarnih režima, jugoistok kontineta je decenjama bio pod vladavinom jednopartijskih režima, a potom je usledio niz regionalnih i unutrašnjih sukoba koji su doveli do gubitka oko 150.000 ljudi između 1991. i 2001.
Ukratko, zaključak je, svrstavanje država i promocija demokratije na Zapadnom Balkanu bilo je osetljivo i održivo, a ono što je region dobio umesto toga bio je model pristupanja EU: tehnički strog, ali politički neefikasan program.
