Istraga je pokazala da Tramp nije bio u dosluhu sa Rusima, ali naklonost prema Putinu je nesporna
Nema dosluha između američkog predsednika Donalda Trampa i Rusije. To je jasna interpretacija rezultata istarge specijalnog savetnika Roberta Malera, onako kako ih je objavio državni tužilac SAD Vilijam Bar. Međutim, mnoge stvari su ostale nejasne, a između ostalog i razlog zbog kojeg, ako već ne sarađuje sa Putin, prvi čovek SAD ima takvu naklonost prema njemu.
Bez pristupa Malerovom kompletnom izveštaju, ne možemo znati koliko je zapravo osuđujuća - ili ne - ova istraga za Trampa. Pravila Ministarstva pravde kažu da se aktuelni predsednik ne može optužiti, dok druga pravila Ministarstva pravosuđa takođe kažu da je pogrešno objavljivati ponižavajuće informacije o nekome ko nije optužen za zločin, piše "Politiko".
Moguće je da zapravo javnost nikad neće saznati celu istinu o obimu Trampovih aktivnosti niti o tome koliko je Malerov tim bio blizu da podigne optužnice protiv njegovog sina Donalda Trampa mlađeg i zeta Džareda Kušnera, kao i ostale umešane u skandal sa Rusijom.
Možda je, na primer, bivši predsednik Trampove kampanje Pol Manafort jednostavno pokušao da vrati svoj višemilionski dug ruskom oligarhu Olegu Deripaski kada je prosledio interne brojeve glasačkih mesta svom bivšem poslovnom partneru, Konstantinu Kilimniku.
Možda je Džordž Papadopulos samo bio pijan i lagao kada je australijskom ambasadoru rekao da Rusija poseduje ukradene mejlove Hillari Klinton - sastanak koji je navodno alarmirao zvaničnike FBI i pokrenuo "Rusijagejt" istragu.
Mnogo drugih čudnih stvari se dogodilo, od zloglasnog sastanka u Kuli Tramp u junu 2016. sa Rusima koji su nudlili "prljavštinu" o Hilari Klinton i učestvovali u navodnoj zlokobnoj šemi Majkla Flina i Džareda Kušnera kako bi uspostavili tajni kanal do Moskve preko ruske ambasade u Vašingtonu. A tu su i neprijavljeni sastanak bivšeg ministra pravde Džefa Sešnsa sa ambasadorom Sergejem Kisljakom, kao i slučaj Marije Butine.
Međutim, postoje moguća objašnjenja za sve te neobičnosti ukoliko one ne predstavljaju veliku zaveru da se pokradu izbori u zamenu za, recimo, ukidanje sankcija ili priznanje Putinove aneksije Krima. Možda su Rusi uspostavili veze sa Trampovim timom, jer su njihovi napori da ga izaberu napredovali. Možda su sami sastanci bili oblik kompromata - zato što je Moskva znala da će njihovo otkrivanje biti neugodno po Trampa. Možda različite grupe Rusa jednostavno vide šansu u Trampovoj rusofiliji i deluju samostalno.
Ali postoje i mnogi aspekti Trampovog ponašanja prema Rusiji, i kao predsedničkog kandidata i kao predsednika, koji i dalje zbunjuju. Na primer, njegova opsednutost NATO-om, "babarogom za Kremlj". Zbunjuju i njegov neuspeh da završi posao sa hotelskim projektom u Moskvi, čak i dok se kandidovao za Belu kuću, i njegove kasnije laži u vezi sa tim. Njegov posao s nekretninama se dugo godina oslanjao na ruski novac i to je takođe bio jedan od razloga za sumnju.
Najčudnije od svega je Trampov lični odnos sa Vladimirom Putinom, koga on nikada ne kritikuje direktno. Podsetimo se pres konferencije u Helsinkiju u julu 2018. godine, kada je Tramp stajao pored svog ruskog kolege i rekao: "Imam veliko poverenje u svoje obaveštajne ljude, ali reći ću vam da je predsednik Putin bio izuzetno jak i snažan u svom današnjem poricanju. To je ostaje jedan od bizarnijih nastupa američkog predsednika u inostranstvu.
Međutim, možda i nema nečeg posebnog u Putinu što privlači Trampa. Američki predsednik je uspeo da ostvari i odnos sa Kim Džong Unom, severnokorejskim diktatorom, čiji je režim mnogo mnogo oštriji od Putinovog.
Čini se da u njegovim odnosima sa Putinom i Kimom postoje dve dodirne tačke. Jedna od njih je da Tramp žudi za moći koju ovi autoritarni lideri imaju nad svojim vlastitim društvima, i nije bio stidljiv da to i kaže. Druga je da on očajnički želi veliku diplomatsku pobedu, bez obzira na to da li je to neka vrsta velikog pomirenja s Rusijom, kraj nuklearnog programa Severne Koreje ili mirovni sporazum između Izraela i Palestinaca.
Malerov izveštaj pokazuje da Tramp nije bio u dosluhu sa Putinom kako bi pobedio na izbodima 2016. godine. Zašto se čini da je u dosluhu sa Putinom kako bi izmenio američku spoljnu politiku, ostaje misterija.
