Odlazak sovjetskog Sinatre
Đorđe Marjanović ostao je bez druga koji mu je vratio moć govora i pevanja, a Srbi bez prijatelja za kog većina nije znala, ali koji u teškim trenucima nije žalio lepu reč, ali ni da se svom silom obruši na svteske mučitelje. Kako je hrabro živeo, tako je tiho otišao u večnost. U Moskvi je u 81. godini preminuo narodni umetnik Ruske Federacije Josif Kobzon.
Zvali su ga Frenk Sinatra Istočnog bloka. Na jedinom koncertu u Beogradu, u stavu mirno ispred ruskog armijskog hora, Kobzon je pre dve godine čestitao praznik, Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu.
- Znam kroz šta je prošlo i vaše pokoljenje, sećamo se bombardovanja i koliko ste propatili - prevodilac Kobzonu nije bio potreban jer je u velikoj sali Centra Sava govorila emocija.
Bliskost s našim narodom stekao je preko prijatelja, Đorđa Marjanovića i Radmile Karaklajić, koji su šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bili velike zvezde u Sovjetskom Savezu, gde su prodali desetine miliona ploča, a ni sami ne znaju koliko su koncerata održali.
Kobzon, tada neprikosnoven na sovjetskoj estradi, nije bio sujetan. Često je znao da zapeva Marjanovićeve pesme na ruskom, iako je svojih hitova, ploča i otpevanih numera za filmove već imao suviše za jedan život.
Kobzon je bio sovjetski Đorđe, a Đorđe jugoslovenski Kobzon.
- Đorđa znam još pre nego što se venčao s Eli. Pevao sam "Nekad u osam", "Devojko mala" i druge njegove pesme. On je bio veoma popularan u Sovjetskom Savezu - prisećao se Kobzon pre dve godine u Beogradu
Na koncertu u Melburnu 1990. godine, gde je bio gost Lepe Brene, Đorđu Marjanoviću je pozlilo na sceni. Zbog moždanog udara bio je paralizovan i izgubio moć govora.
Kobzon nije hteo da skrštenih ruku gleda kako mu se prijatelj muči. Pozvao je Đorđa u Belorusiju na festival Slovenski bazar.
- On nije govorio dve godine. Eli je sve radila, ali nije mogla da govori umesto njega. Na festivalu u Belorusiji sedeo je u centru dvorane. Prišao sam mu s mikrofonom i rekao: "Đorde, hoćemo li da pevamo?" Uspeo je samo da izgovori: "Ne, ne, ne!" Ali, bio sam uporan: "Da, da, da! Hajde da pevamo" - pričao je Kobzon.
Zapevao je Đorđevu pesmu, na ruskom.
- Odjednom, i Đorđe je zapevao. Od tog trenutka je opet govorio. Vratio se i na estradu. To je bio psihološki stres. Đorđe je divan čovek, izvrstan umetnik - iz svake reči Kobzona izbijala je posvećenost prijatelju.
Koncert šapatom
Đorđe i Eli Nikolajeva svili su dom u Beogradu.
- Upoznali smo se 1965. na turneji u Sovjetskom Savezu. Bila sam prevodilac i njegov pratilac dva meseca. I ljubav se tada rodila - pričala je Eli.
Imaju ćerke Nataliju i Nevenu i sina Marka. Nevena je pričala da je Đorđe posle posete u Belorusiji otežano govorio, ali je mogao da peva, što je lekare zadivilo.
Grlo je Đorđa izdalo samo jednom u karijeri, 1967. godine. Ipak nije otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao je na scenu i šaputao svoje pesme. Publika je svaku pozdravila.
Izmamio i Staljinu osmeh
Josif Kobzon rodio se u selu Časovij Jar kod Donjecka u jevrejskoj porodici koja se uoči rata preselila u Lavov. Otac David je otišao da se bori s Nemcima, a Majka je Josifa odvela iz Lavova u poslednji čas, pa su izbegli sudbinu 144.000 Jevreja koje su ukrajinski nacisti ubijali pre nego što je Vermaht ušao u grad.
Nema vođe bez greha
Prema Staljinu nije bio strog, ali nije sporio ni da je bio diktator koji je mnogo krvi prolio.
- Zar su lideri takozvanih demokratskih zemalja bez greha. Pogledajte šta su uradili u Libiji ili Jugoslaviji - odbrusio bi Kobzon.
Sovjetska vremena nije idealizovao, ali je voleo svoju zemlju i kao pravi Sovjet nikome sa strane nije dozvoljavao da kritikuje njegovu otadžbinu.
Živeli su u Uzbekistanu do 1944. kada su ih vratili u oslobođeni Donjeck. Otac se nije vratio. Godinu ranije bio je silno kontuzovan, poslat na lečenje u Moskvu i demobilisan, a onda je našao drugu ženu.
Od tada se Kobzon držao pravila da je sam sebi sudija, a priznavao je samo vlast majke Ide. Završio je tehnikum, a u školu mu je majka slala tablu slanine mesečno, dok je za krompir sam zarađivao. Usledila je trogodišnja služba u vojsci, na Kavkazu, ali se uprkos niskom rastu predao boksu, pa pevanju.
Prvi koncert na kom je nastupio s devet godina bio je đački i to pred Josifom Visarionovičem Staljinom.
- Pored Staljina u loži su sedeli Molotov, maršal Vorošilov i Bulganjin. Nismo se bojali Staljina, ali smo se plašili da nam se pred njim ne uvežu ruke, noge i jezik od treme. Otpevao sam "Lete ptice selice". Rekli su mi da ga ne gledam previše, ali sam video da me pažljivo sluša.
Poklonio sam se kao što sam u filmovima video da čine pred voljenim carem. Staljin se osmehivao, povikao "bravo" i tapšanjem produžio aplauz publike. Noge su mi bile kao od gume kada sam odlazio s bine.
Tako je počinjala moja karijera - sećao se Kobzon.
A Staljinu je pevao još jednom, na Prvomajskoj paradi na Crvenom trgu i u Kremaljskom teatru. I Hruščovu, pesmu o Lenjinu pred Mauzolejem.
Pevao je i pred Leonidom Brežnjevom, ali ne i Gorbačovu i Jeljcinu. Sačekao je da se pojavi Vladimir Putin, pa da opet zapeva pedsedniku.
- Šalili su se sa mnom da sam i Lenjinu pevao. Ne, nisam tako star - smejao se Kobzon.
Na koncert kroz zasede talibana
Kada je Sovjetski Savez intervenisao u Avganistanu (1979-1989) Kobzon nije žalio sebe. Potpukovnik Igor Šedulkov seća se da su koncerti trajali i po pet sati. Kada više nije mogao da peva, Kobzon je vojnicima pričao viceve.
Na prvoj turneji pevao je i u Kabulu. Obišao je ceo Avganistan: avionom, helikopterom, oklopnim vozilom kraj talibanskih zaseda. Zvanje narodnog umetnika SSSR-a dobio je kada su vojnici zasuli Moskvu telegramima.
Poznanstvo pukovnika Mihaila Ameličkina s Kobzonom počelo je preko čaše votke.
- Kobzon nije imao čime da plati, jer je za nastupe dobijao samo vojničke konzerve. Pevao je uz ozvučenje, bez muzičara, samo je s njim stiglo pet devojaka. Scenu smo napravili od dasaka koje smo stavili na dva kamiona, a vojnici su stajali okolo - seća se Ameličkin.
Mihail Mokan, predsednik veterana iz Avganistana, priča da je uoči Kobzonovog dolaska vladala groznica.
- Svi su hteli da se fotografišu s njim i to pošalju kući, da se pohvale. Jer, do tada su mohgli da ga vide samo na kolhoznom televizoru. A on je strpljivo čekao da se sve završi - priča Mokan.
A pevao je Kobzon vojnicima i u Siriji, gde ih je posetio s Valentinom Terješkovom, prvom ženom koja je letela u kosmos.
Pesma iz Černobilja
Kada se 1986. godine dogodila nuklearna katastrofa u Černobilju pristupilo se sanaciji. Ljudi su svesno išli u smrt. Piloti helikoptera koji su betonom zasipali reaktore i radnici na krovu imali su samo nekoliko minuta pre nego što bi primili kobnu dozu zračenja.
Raskrsnica sudbina
Kobzon je bio i prvi koji je doleteo u Jermeniju posle užasnog zeljmotresa u kom je poginulo 25.000 ljudi, njih 19 postalo invalidi, a pola miliona ostalo bez krova nad glavom. Poginula je i sedmočlana posada aviona Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva koja je prevozila pomoć. I njima je u Jerevanu podignut spomenik.
Ljudi od tridesetak godina opale kose i smežurane kože izgledali su kao starci. Prvi koji je stigao bio je Josif Kobzon.
Zahtevao je da nose maske, ali su oni govorili: "Ako vi pevate nezaštićeni i mi ćemo bez maske da vas slušamo."
- Pevao je satima. Završi koncert, a u salu uđe nova grupa ljudi koji su radili na sanaciji i kaže "i mi hoćemo Kobzona". A on je samo govorio: "Evo, sad ćemo da počnemo, razmestite se". I tako je pevao dok nije potpuno izgubio glas - sećaju se učesnici.
Heroji iz Černobilja su umirali, a i Kobzon se teško razboleo 2001. godine.
- A šta da se radi. Još sam živ jer se aktivno lečim. Neću da nagađam da li se bolest pojavila zbog Černobilja. Ako već živim, onda znači da tako mora - govorio je Kobzon.
Poslednjih 17 godina često je bio na ivici smrti, ali se uprkos prognozama lekara vraćao na scenu.
Pre nekoliko meseci, kupio je sebi grobno mesto na Vostrjakovskom groblju u Moskvi.
S njim je otišla cela herojska epoha običnih ljudi koji su hteli da budu jednaki, a postali su gorostasi.
Čečene učio časti
Kada su teroristi 2002. godine zauzeli pozorište na moskovskoj Dubrovki i uzeli 916 ljudi za taoce pristali su da pregovaraju samo sa Kobzonom, Irinom Hakamadom, ćerkom prebeglog japanskog komuniste, tada deputatima ruske Dume, i sa još nekoliko njihovih kolega.
Kobzon je četiri puta išao u pozorište. Svi teroristi bili su pod maskama. Vođa je sedeo, a ostali su uperili kalašnjikove u Kobzona.
Kako vi ratnici možete da sedite kada vam je došao aksakal (stariji)". Vođa je skočio kao oparen i uzviknuo: "A vi ste došli da nas vaspitavate?!"- Rekao sam im: "Mislio sam da sam kod Čečena došao." Odgovorili su da su Čečeni. "Ne vi niste Čečeni. Ja sam deputat i zaslužni umetnik Čečensko-Inguške AŠR. Vaši roditelji me znaju, vaš narod me zna.
Odgovorio sam mu: "Zašto da ne, kada vaši roditelji nisu ovde, mogu da vas vaspitavam da ne zaboravite svoju tradiciju. Jer, ako je ja uvažavam, onda morate i vi" - sećao se Kobzon.
Nagovorio ih je da puste glumicu Ljubov Kornilovu, njeno dvoje dece i treće, za koje je rekla teroristima da je njeno. Više ustupaka nije mogao da dobije.
Teroristi su tražili da se ruska vojska povuče iz Čečenije. U Pozorište su upali specijalci Alfe i Vimpela. Uništeno je 36 terorista, a za četiri dana drame poginulo je 130 talaca.
Ratnik i muškarčina
Irina Hakamada priča da je uz Kobzona verovala da mogu nešto da učine i da ostanu živi.
- Josif je bio ratnik. Kada smo izašli iz pozorišta rekla sam mu: "Josife, ti si jednostavno muškarčina" - seća se Hakamada.
Strah i trepet za Kijev i EU
Iako rođen u Ukrajini, Kobzon je pozdravio povratak Krima u Rusiju kao jednodušnu odluku naroda.
Novi kijevski režim nije se usudio da odgovori umetniku, već je kukavički to prepustio Letoniji koja je Kobzonu zabranila ulazak u zemlju. Toliki je bio autoritet Kobzona, da ga je tek kasnije i ukrajinska Služba bezbednosti proglasila nepoželjnim. Istovremeno se našao na spisku sajta Mirotvorac, sa kog su ubijena najmanje dvojica ljudi. Zbog poseta Krimu, na tom spisku su i Emir Kusturica i glumci Miloš Biković, Milan Marić i Gojko Mitić.
Dan posle zabrane Kobzon je rekao da "pljuje na ono što su smislile pijandure u Kijevu" i otputovao u Donbas gde je zemljacima odneo humanitarnu pomoć i održao koncerte u Donjecku i Lugansku, ne obazirući se na kanonadu ukrajinske artiljerije.
A onda su ga lišili zvanja počasnog građanina pet ukrajinskih gradova, gde je svojim novcem godinama popravljao škole za koje država nije htela da izdvoji ni prebijenu kopejku. Kobzon je imao sveščicu u koju je zapisivao sve što je obećavao narodu, i sve je ispunio.
- Za mene ne postoji Ukrajina kojom vlada fašistički režim. Ne želim počasti od njih - dosledan je bio Kobzon.
Odgovor je opet došao s druge strane - iz Brisela. Evropska unija uvrstila ga je u sankcioni spisak, a potom i Kijev. Ovog maja predsednik Petar Porošenko oduzeo mu je sve državne nagrade uključujući i zvanje narodnog umetnika Ukrajine.
