Bez ove odluke Moskva ne bi postala Treći Rim
Pre 1030 godina ruski knez Vladimir (958-1015) se krstio, a potom i uveo Kijevsku Rusiju u red evropskih civilizovanih država. Sve je počelo sa njim i na Krimu. Međutim, put do tog značajnog događaja je bio trnovit - svoju nagradu je morao da osvoji mačem.
Knez Vladimir je bez sumnje najvažnija ličnost u istoriji Rusije. Prihvatanjem hrišćanstva 988. godine on je Rusiji dao novu veru i novo pismo, ali je posredno dao i današnji grb - dvoglavog orla, koga ne bi bilo, niti bi Moskva postala Treći Rim da nije bilo njegove odluke.
- To je bio civilizacijski izbor. Istina, hrišćanstvo je počelo da se širi u Kijevskoj Rusiji još pre kneza Vladimira, na primer krštenjem kneževa Askolda i Dira (zajedno vladali 864-882) ili kneginje Olge (945-960). Međutim, masovno krštenje naroda je izvršeno upravo za vreme kneza Vladimira. Da li je to otvorilo "put u civilizovanu Evropu"? Da. Prihvatanje hrišćanstva otvorilo je nove perspektive za varvare sa severa. Niti Istočno rimsko carstvo, najcivilizovaniji deo Evrope u 10. veku, niti države Zapadne Evrope nisu razgovarale na ravnopravnoj osnovi sa mnogobožačkim Vikinzima, čak ni kada su gubili od njih - smatra Ivan Negrejev, profesor istorije religije na Pravoslavnom institutu "Svetog Jovana Bogoslova".
U to vreme u Vizantiji su u toku bile borbe za presto. Car Vasilije (976-1025) je pozvao Ruse u pomoć. Vladimir je tada imao oko 25 godina. Bio je mlad, strastan, energičan, ambiciozan vladar koji nije znao za poraz, mnogobožac koji je prinosio ljudske žrtve bogovima, voleo vesele pirove i žene. On je poslao svoju družinu da uguše nemire u Vizantiji, ali pod jednim uslovom: da mu Romeji daju za ženu princezu Anu (963-1011).
Naravno, Vladimir nije bio zaljubljen u vizantijsku princezu, vladari nisu mnogo marili za ljubav, stvar je bila u prestižu. Ovim brakom ruski knez bi se vinuo do neslućenih visina - postao bi ravan sa carem Istočnog rimskog carstva - Vizantijom.
Rusi su svoje obaveze ispunili, pobuna je bila ugušena, ali car Vasilije nije žurio da pošalje svoju sestru. I tada je Vladimir krenuo na Koršun - glavni vizantijski grad na Crnom moru. Nakon duge opsade, grad je morao da se preda. Tada on šalje glasnika na Bosfor sa porukom: "To će zadesiti i Carigrad".
Car shvata da se ruski knez ne šali i prihvata da pošalje Anu u Kijev, ali samo ako se Vladimir pokrsti. Prema legendi, Vladimir je dugo razmatrao koju religiju bi uzeo: judaizam, islam ili hrišćanstvo iz Rima ili Vizantije. Islam je odbačen čim je Vladimir saznao da je muslimanima zabranjeno da piju vino, dok je rabina pitao: "Ako je judaizam tako veliki, gde je onda vaša država?". S druge strane, ljudi koje je Vladimir poslao u Konstantinopolj, vratili su se očarani lepotom pravoslavnih hramova i bogosluženja.
- Konstantinopolj je u 10. veku bio jedan od kulturnih centara sveta i nesumnjivo da je sa njim bilo više perspektive nego u ujedinjavanju sa zaostalom i u to vreme umnogome provincijalnom zapadnom kulturom. Hazari-judeji su bili neprijatelji i sa njima su vođene stalne borbe. A Konstantinopolj je bio preko mora. A glavno je to što je Vladimiru bila obećana carska princeza, što je davalo Vladimiru jedinstven status! - dodao je profesor.
Knez se krstio u Koršunu - Hersonu Tavričkom, nedaleko od Sevastopolja na Krimu. Zajedno s njim novu veru je primila i cela njegova družina - politička i vojna elita Kijevske Rusije. Tada je car Vasilije poslao svoju sestru Anu ruskom vladaru.
Može se samo pretpostaviti kako se osećao ruski knez kada je video kako se carske galije približavaju Krimu, a šta je osećala princeza rođena u svili i kadifi, u najlepšem gradu tog vremena Carigradu?
- Neki istoričari navode da je Ana plakala i nije htela da se uda za varvara. Nije stvar bila samo u tome da su to različiti svetovi i da se Kijevska Rusija po kulturi nije mogla uporediti sa Konstantinopoljem. Ona je bila princeza u drugom kolenu, a njih nikad nisu davali za strance. Čak su odbili i nemačkog cara Otona i bugarskog cara Simeona, a sada se pojavio neki varvarski knez. Međutim, Ana je u daljem životu bila srećna - smatra Nevgejev.
Međutim, širenje hrišćanstva, posebno u udaljenim mestima Kijevske Rusije, nije išlo tako brzo. U Novgorodu je, na primer, bio jak centar otpora hrišćanstvu. U Rostovu i Muromu se to proteglo do 12. veka. U takvim slučajevima hrišćanstvo se širilo silom, objašnjava ruski istoričar.
- Hrišćanstvo i mnogoboštvo su se tesno preplitali i od Srednjeg veka to je dobilo naziv dvoverje. Mnoge mnogobožačke tradicije, praznici, rituali sačuvali su se još dugo, negde i do danas, samo pod maskom pravoslavlja. Na primer, prorok Ilija se u predanjima predstavljao kao gromovnik Perun, a Bogorodica kao Majka zemlja koja blagosilja useve na Blagovesti. Takvih primera ima mnogo - zaključio je ruski istoričar.
Na kraju, Vizantija, majka pravoslavlja, može biti zadovoljna odlukom koju je donela pre više od hiljadu godina. Rusija je postala najmnogoljudnija pravoslavna nacija na svetu. Svoju misionarsku misiju je ispunila.
