Rusija, Turska i Iran crtaju budućnost Sirije?
Sastanak u sredu turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sa ruskim liderom Vladimirom Putinom i iranskim Hasanom Rohanijem u Ankari je skup o budućnosti Sirije, na kojem će učesnici sedmogodišnjeg brutalnog rata pokušati da iscrtaju mapu puta, piše Radio Slobodna Evropa.
Predstava ili važne odluke?
Problem je što su se prioriteti i interesi Rusije, Turske i Irana u Siriji, ali i celom regionu, često razilazili i razilaze.
Mnogi posmatrači i stručnjaci kažu da bi rezultat ovog sastanka Erdogana sa njegovim gostima Putinom i Rohanijem, na kojem će se crtati budućnost Sirije mogao biti okončan tako što će više odigrati jednu predstavu za javnost nego doneti održive političke odluke.
Teheran dugo podržava režim Bašara al Asada i šiitsko alavitsku bazu koja ih održava, ali je takođe neprijatelj NATO članice Turske. Moskva podržava Iran ekonomski, uključujući i neke nuklearne programe, a Sirija je najbliskiji saveznik Moskve na Bliskom istoku. Turska se protivi Asadu, i svako malo imaju sukobe sa Rusijom, i tako već vekovima.
- Od početka, trojna alijansa između Moskve, Ankare i Teherana je savez zbog pogodnosti - kaže Mark Pjerini, bivši ambasador EU u Turskoj, Siriji, Libiji i Tunisu. "To je veoma neuobičajeno zbog različitih interesa koje imaju."
Onda, tu je Vašington, koji ne učestvuje u ovim pregovorima, ali je dugotrajna i dominantna strana u bliskoistočnoj politici, sa kojom pak sve tri strane imaju konfliktne agende.
Šta će biti sa Asadom?
Iransko decenijama staro neprijateljstvo između Teherana i SAD naglo je povećano dolaskom Donalda Trampa na vlast. Turska je NATO saveznica sa trenutno veoma nategnutim odnosima sa Vašingtonom, naročito oko američke podrške kurdskim milicijama koje se bore u Siriji.
A ruski pogled na SAD je umnogome onakav kakav je imao Sovjetski Savez: geopolitički rival kojem treba konfrontirati kad kog je moguće - bilateralni odnosi između dve zemlje su, kako ih je nedavno opisao ruski ministar Sergej Lavrov "gori nego tokom hladnog rata". Ipak, svim trima stranama simultano je potrebna neka vrsta američkog prisustva da bi izbalansirali sile protivteže.
Tu je, naravno, i činjenica da svako pojedinačno od njih želi da drži onog drugog izvan balansa: Turska želi da drži Iran na "stand bay-u" ali takođe žele da vide i odlazak Asada: Rusija želi bliskije veze sa Turskom ali takođe im je potrebna Sirija zbog njene mediteranske pomorske baze u Tartusu: Iran želi da održi liniju snabdevanja za Hezbolah u Libanu i spreči Tursku da ne uđe u Irak.
"Rusi neće otići"
- Pravi rizik za Zapad je da i Iran i Rusija mogu dati zeleno svetlo Turskoj da proširi svoje operacije na istok Sirije, istočno od reke Eufrat, pa sve do reke Tigar - kaže Pierini. Tu se nalazi oko 2.000 američkih snaga koje vrše operacije zajedno sa britanskim i francuskim jedinicama i kurdskim milicijama.
- To bi bila ogromna komplikacija - kaže on.
- Kada je reč o Rusiji, njihove akcije u Siriji su dugo bile deo strategije čiji je cilj da bude u rangu sa SAD za velike političke krize. Ali to predstavlja rizik za Moskvu - kaže ruska analitičarka Olga Oliker.
Stiven Kuk, stručnjak američkog Saveta za spoljne poslove, čiji je fokus arapska i turska politika, kaže da je, više od bilo čega drugog, sastanak u Ankari podsetnik na uspeh Rusije da upadne u vakuum koji je nastao zbog neangažovanja SAD u regionu.
- U Siriji, Rusija je demonstrirala političku volju i održavanje moći. Rusi neće otići, oni imaju strategiju da oslabe Zapad i to počinje na Bliskom istoku. Osim toga, Moskva više nema ideološki teret komunizma čime joj je olakšano stvaranje prolaza u regionu - ističe Stiven Kuk.
