Ćerka Martina Lutera o Trampu: Ljudi su pokrenuti kao nikad do sada, i u zemlji i u svetu
U vreme u kojem glasačka prava trpe napade bez presesdana; kada se nejednakost i siromaštvo produbljuju, pogotovo za afro-amerikance; kada se sputavaju čak i mere za smanjenje rasne segregacije, da li se plaši da je sve za šta su se njen otac i ona borili smrtno ugroženo?
U čuvenom "Ja imam san" govoru Martina Lutera Kinga stajala je sledeća rečenica: "Ja imam san da će moje četvoro male dece jednog dana živeti u zemlji u kojoj im neće biti suđeno po boji kože, već po sadržaju njhovog karaktera".
Sa ženom Koretom imao je ćerku Jolandu, koja je preminula 2007, sinove Martina Lutera III i Dekstera Skota i najmlađu ćerku, Bernis.
Za Bernis je u pamćenju vrlo malo ostalo od tog dana, 4. aprila 1968. godine, kada je njen otac i jedan od najvažnijih boraca za ljudska prava u Americi ubijen. To se desilo pre 50 godina, a nedelju dana posle njenog petog rođendana. Kada su televizijske stanice počele da prenose vest da je on upucan u Memfisu, ona je već legla u krevet.
Ona ima poentilistički prikaz onoga što je usledilo, dana i nedelja šuma i bola, iščašeno sklopljen od tačkica uspomena. Konfuzija. To je utisak koji je najdublji za Bernis. Ne konfuzija odraslih koja se kasnije pretvorila u bes koji je rasplamsao mase širom SAD, već konfuzija deteta kojem ništa od toga nije imalo smisla.
Dok se porodica ukrcavala na avion za Memfis gde je bio kovčeg sa telom njenog oca, Bernisina majka Koreta joj je rekla da je on mrtav i da neće moći više sa njom da razgovara jer je "njegov duh otišao da živi sa Bogom".
Na sharani u Ebenizer baptističkoj crkvi, na Koretin zahtev je pušten snimak Kingovog čuvenog "Instinkt vođe marširajućeg benda" govora, koji je držao na istom mestu. Dok je slušala snimak glasa svog oca, jezivo opsujući sahranu kakvu bi želeo da mu se priredi, Bernis je ponovo bila zbunjena.
- Valjda moja majka nije shvatila da me nije pripremila, jer mi je ranije rekla da on neće moći više da priča sa mnom, a eto, tada sam čula njegov glas kako izlazi sa razglasa, pa sam se osvrtala pitajući se gde je. Toga se sećam veoma dobro - priča ona.
Teško mirenje sa smrću oca
Bernis King je provela dobar deo proteklih 50 godina trudeći se da razume momenat u kojem je njen otac uzet od nje. To je bilo lično putovanje veoma slično onom koje je Amerika morala da poduzme dok se trudi da razume šta je uradila jednom od njenih najboljih sinova.
Dugo se odupirala mislima o njenom ocu, pokušavajući da se izbori sa besom dok u ranim dvadesetim godina nije našla svoj put do njega. Kao svoju životnu misiju preuzela je sopstvenu borbu za jednakost i pravdu.
Tokom pola veka od kako je njen otac umro, Bernis je usela da izbegne ružnoću koja se obavijala oko njene braće zbog nasledstva. Umesto toga, ona je postala najbliža slika svog oca i najbolji čuvar njegovog plamena, koncentrišući se na Aparthajd u Južnoj Africi, policijsku brutalnost u SAD i borbu protiv siromaštva.
To je čini odličnom sagovornikom na temu zaoštavnine njenog oca, od čijeg se ubistva obeležava 50 godina. Gardijan ju je pitao da li ona vidi svetlo njenog oca u trenutnoj administraciji Bele kuće.
U vreme u kojem glasačka prava trpe napade bez presesdana; kada se nejednakost i siromaštvo produbljuju, pogotovo za afro-amerikance; kada se sputavaju čak i mere za smanjenje rasne segregacije, da li se plaši da je sve za šta su se njen otac i ona borili smrtno ugroženo?
- Izgleda da ja ne posmatram stvari na isti način kao drugi - kaže ona, pod rečju "stvari" misleći na trenutnog predsednika Amerike. "Ja ovo posmatram kao čudesan trenutak. Ljudi su pokrenuti kao nikad do sada, i u zemlji i u svetu, i govore svoje mišljenje na potpuno nov način."
Ona insistira da su proteklih 15 meseci učvrstili sećanje na Kinga.
- Svakako, naša zemlja je suočena sa ozbiljnim problemima, ali to čini protest i slobodu govora utoliko neizostavnijom. Sada vidite ljude koji idu stopama Martina Lutera Kinga i dižu glas protiv ove nepravde, dosta je dosta, mi ćemo se odupreti - kaže Bemis.
- Ja to ne vidim kao pretnju, već kao priliku da se dovrši posao koji on nije uspeo za života - dodaje ona.
Njena nećaka, devetogodišnja Jolanda Rene King, držala je prošlog meseca dirljiv govor o njenom snu o svetu bez oružja.
Tu je bio i spektakl stotine hiljada mladih ljudi, predvođenih preživelima u masakru u srednjoj školu u Floridi, koji su se skupili i zahtevali da njihovi inertni i korumpirani politički predstavnici urade nešto po pitanju kontrole oružja.
Nwšto veliko se dešava
Šta bi moglo biti biše u duhu Martina Lutera Kinga?
- Nešto veliko se dešava - kaže Bernis.
- Mislim da društvo koje odbija da dozvoli da nepravda jednostavno traje bez pobune, bez našeg organizovanja da donesemo efektivne promene kroz naš glasački sistem - kaže ona.
Posebno ju je dotaknulo to što je na maršu, na kojem je prisustvovala u Vašingtonu, videla kako mladi ljudi prijavljuju druge mlade ljude da glasaju. Po njenom mišljenju, to je prvi znak da je apatija koja je uhvatila mlade Amerikance možda nestaje.
- Najbolji član da se sve sumira je to što je moja moja majka rekla, to da je borba proces bez kraja, sloboda niakda nije stvarno osvojena - ona se zaslužuje svakom generacijom. Po mom ličnom mišljenju, ova trenutna generacija bila je najbliže izbegavanju odgovornosti učestvovanja u borbi za slobodu - kaže ona.
Ozbiljna optužba prema čitavoj generaciji, pogotovo iz usta ćerke Martina Lutera Kinga: mladi Amerikanci izneveravaju svoje epohalne dužnosti. Ipak, ubrzo ublažava osude porukom nade:
- Sada postoji prilika da daju svoj doprinos borbi za slobodu, da se uhvate u koštac sa onime što je moj tat nazivao trostruko zlo nemaštine, rasimza i militarizma. Ono se vraća natrag, snažno i odlučno - kaže ona.
Nasleđena strast Kingove još uvek tinja u njoj.
- Ova nacija se probudila, postoji nova, drugačija vrsta borbe koju nismo videli u proteklih 25 godina", kaže ona.
- Na kraju, ja još uvek imam istu nadu kao moj otac - nenaoružana istina i bezuslovna ljubav će imati poslednju reč - kaže ona.
