"Da je Rusija postala članica EU, sve bi bilo drugačije"
Bivši ambasador Francuske u Moskvi Klod Blanšmezon za Sputnjik govori da je 2003. godine ulazak Rusije u EU bio više nego realan.
Problem je prvo ispao oko "Gasproma“ i bojazni Evrope da ne postane monopolista, a kasnije zbog toga što mnoge članice nisu žele dalje širenje EU. Blanšmezon žali zbog toga i smatra da je sve moglo biti drugačije.
U intervjuu za Sputnjik bivši francuski ambasador u Rusiji Klod Blanšmezon je objasnio prirodu rusko-francuskih odnosa početkom novog milenijuma.
- U to vreme smo razmišljali kako da francusko-ruske odnose prenesemo na neki drugačiji nivo. Mislili smo da je došlo vreme da se stvori jedinstveni ekonomski prostor. Vladimir Putin se potpuno slagao sa tom idejom. Pregovori su počeli 2003. godine i odvijali su se u teškim okolnostima. U EU se javila fiks-ideja da se pravila konkurencije moraju poštovati i odnositi na sve podjednako. Ali veći je problem bio to što se 2004. godine EU isuviše brzo širila. Države istočne Evrope i Baltičke države nisu bile spremne na tako brzo ponovno zbližavanje i sporazum o ekonomskom savezu između Rusije i EU. Nastavak pregovora i planova je postao nemoguć, jer se obostrano smanjivao interes. U Rusiji su panslavisti i nacionalisti smatrali da to nije najbolja ideja. Ta je tendencija uzela toliko maha, da su na kraju pregovori završili u ćorsokaku. Velika šteta, tužno. Verujem da bismo mogli da izbegnemo sve tragične događaje u Ukrajini da su stvari krenule drugim putem - kaže Blanšmezon.
Prelomni momenat u odnosima između Rusije i Zapada desio se u Minhenu 2007.
- Izlaganje predsednika Putina na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine je, makar u očima javnosti, postao prelomni momenat. Od tog trenutka je Ruska Federacija otvoreno stavila do znanja da želi da štiti svoje interese. Kada sam započinjao svoj mandat u Moskvi, Rusija se jako trudila da sarađuje sa Zapadom, konkretno sa NATO-om. Čak su i brojni ruski stratezi smatrali da bi stupanje Rusije u neku vrstu Severnoatlantske alijanse možda bila dobra ideja. Možda ne baš sasvim u vojnu strukturu, ali je bio pokušaj da Rusija postane deo zapadnih struktura. Da ne govorimo o G8, Putin je učestvovao na svim sastancima sve do 2014. godine. Prvi veliki pokazatelj promene kursa je bio rat u Gruziji u avgustu 2008. godine -rekao je on.
Ipak, saradnja Rusije i Evrope u budućnosti nije nerealna.
- Nadam se da će do 2025. godine ipak biti zaključen dogovor o saradnji između Rusije i EU. Možda bi se trebalo koncentrisati na oblasti gde se realno mogu postići dobri rezultati, na primer da se ublaži vizni režim, poboljšaju mogućnosti za studentske razmene. Mislim da je Emanuel Makron ispravno postupio kada je pozvao Vladimira Putina da se pridruži Trianonskom dijalogu, a oni će se ponovo susresti u Sankt Peterburgu - dodaje Francuz
- Predsednik Širak je zaista često razgovarao sa predsednikom Putinom. Oba predsednika su smatrala da svet mora biti višepolarni. Epoha bipolarnog sveta se završila sa završetkom Hladnog rata. Jednopolarni svet je možda postojao nekoliko godina, kada je Amerika dobila osećaj da vlada svetom. Taj je period prošao i nastupila je epoha multipolarnog sveta, što je sve otežalo „igru“. Sve je postalo komplikovanije, ali i nekako slobodnije - kaže Blanšmezon.
- Ova igra nas ipak tera da se zapitamo koje države imaju stvarnu i ostvarivu dugoročnu strategiju. Kina verovatno ima. SAD svakako imaju i to bez obzira ko im je predsednik, njihov je glavni cilj da očuvaju svoj uticaj u svetu. Možda je to što sam ja proevropski orijentisan slabost, ali verujem da je EU nešto revolucionarno i da unosi brojne korektive u tradicionalnu igru država-nacija u novoj epohi, 21. veku i to igra važnu ulogu - rekao je on.
