"SAD će baciti Kurde turskim vukovima"
"Ofanzivu turske armije protiv Kurda na severu Sirije, velike sile ne samo da ravnodušno posmatraju, već i na neki način odobravaju. Isto ćutanje vladalo i pre nekoliko meseci kada je iračka armija, potpomognuta iranskim milicijama, preuzela kontrolu nad Kirkukom i okolinom potisnuvši kurdske pešmerge", piše Radio Slobodna Evropa.
Svet ih je slavio kao Spartance...
Samo četiri godine ranije, ne samo na Bliskom istoku već i u svetu, sa strepnjom se pratilo kako padaju jedan za drugim sirijski i irački gradovi u ruke ekstremističke Islamske države (ID). Iračka armija, iako opremljena najmodernijim američkim oružjem, raspadala se pred naletom militanata, koji su za nekoliko dana zauzeli trećinu zemlje.
Drugi po veličini grad Mosul je pao maltene za samo nekoliko sati, iako ga je branilo 27.000 vojnika, dok je ekstremista bilo svega 1.500. Islamisti su stigli na samo 90 km od Bagdada.
Velike sile su bile zatečene i nisu mogle da odmah reaguju, a neke su se držale po strani zbog svojih geopolitičkih kalkulacija. Jedina snaga koja se tada odlučno suprostavila Islamskoj državi bile su kurdske pešmerge, među kojima je bilo i dosta žena. Iako malobrojniji i slabije naoružani od islamista, uspeli su da uspore i zadrže njihov napad.
Svet ih je slavio kao Spartance predvođene kraljom Leonidasom koji su u Termopilskom klancu pre skoro 2.500 godina odolevali daleko nadmoćnijoj persijskoj vojsci cara Kserksa. Zbog toga ih nazivaju "Spartancima Bliskog istoka".
Međunarodna koalicija bi svakako pre ili kasnije pobedila ID, ali je pitanje kako bi izgledao tok rata da kurdske snage nisu primile taj prvi udar islamista. Kurdi su i dalje veoma važan faktor u koaliciji koja nastoji da uništi ostatke Islamske države u Siriji.
Posle rata više nikom nisu potrebni...
Međutim, njihovi problemi su započeli čim se pokazalo da se ratni deo priče, makar kada je reč o borbi protiv islamista, privodi kraju, i da za nju više nisu potrebni, a u međuvremenu fokus je na budućnosti Sirije i čitavog regiona, što utiče na nova geopolitička pozicioniranja i savezništva.
Štaviše, zemlje poput Turske, Iraka i Irana strahuju da bi nakon ovog rata politički ojačani Kurdi mogli da ostvare svoja prava i interese, a koji su im uskraćeni još od završetka Prvog svetskog rata.
- Na hiljade Kurda sa severa Sirije borilo se protiv ID, a sada osećaju da su SAD spremne da ih bace turskim vukovima - ističe Nikolas Heras, analitičar Centra za novu američku bezbednost.
Aspiracije Kurda u Siriji za autonomijom, kao i referendum prošle jeseni o nezavisnosti Kurdistana, to potvrđuju. Zato su u oba slučaja Turska, odnosno Irak, reagovale upotrebom sile, dok su SAD ostale po strani, iako su im Kurdi bili ključni saveznici na terenu u borbi protiv ID.
Vašington nije čak ni osudio oružane napade na Kurde u Iraku i Siriji, već je samo pozvao na uzdržanost i izbegavanje civilnih žrtava. Istovremeno, Rusija je omogućila turskoj avijaciji da koristi sirijski vazdušni prostor i olakšala njene operacije povlačeći svoje snage koje su već dve godine razmeštene u Afrinu koji je glavna meta napada.
Ovo nije prvi put da se sudbina, odnosno velike sile, poigrala sa Kurdima. Tako su irački Kurdi tokom 1970-ih, opremljeni američkim naoružanjem, bili podstaknuti na pobunu protiv Sadama Huseina kako bi se olakšala pozicija iranskog šaha Reze Pahlavija, saveznika Vašingtona. Međutim, šah je ubrzo postigao sporazum sa Sadamom, a SAD povukle - ignorišući apele Kurda za pomoć kako bi izbegli odmazdu.
- Tajne operacije ne treba mešati sa misionarskim radom - rekao je tadašnji američki državni sekretar Henri Kisindžer.
- S obzirom na dugu istoriju razočarenja, vođstvo sirijskih Kurda nije iznenađeno najnovijim razvojem situacije - kaže Etugrul Kurkču, poslanik Kurdske narodne demokratske partije (HDP) u turskom parlamentu, inače bliske saveznice glavnog kurdskog pokreta u Siriji (YPG).
- Njihova saradnja sa Rusijom i SAD je bila taktičke prirode, tako da su već bili svesni da će ih napusti pod pritiskom Turske. Kako kažu, planine su im jedini strateški saveznici - ističe Kurkču.
"Prodali su nas"
Nema sumnje da su toj izolaciji Kurda, delimično doprineli i njihovi lideri zbog loših procena i poteza. Međutim, uprkos tim greškama, glavni razlog zašto su ih napustili saveznici, pre svega zapadni, kako piše Jaroslav Trofimov u "Vol strit džornalu" - jeste surova realpolitika.
Ukoliko Vašington ne bi stao na stranu Vlade u Bagdadu, to bi onda dodatno gurnulo većinski šiitski Irak, sa ogromnim rezervama nafte, u zagrljaj Iranu kao zakletom neprijatelju SAD. Istovremeno, američko protivljenje turskoj operaciji u Afrinu u Siriji, ubrzalo bi distanciranje turskog predsednika Erdogana od NATO-a i dalje približavanje ruskom predsedniku Putinu.
Moskva je pristala na ofanzivu Turske jer upravo nastojanje da je odvoji od Zapada - uključujući i nedavnu prodaju ruskog protivvazdušnog sistema S-400 Ankari - za nju geopolitički mnogo važniji cilj nego prijateljstvo sa Kurdima bez države.
Zato je Sipan Hemo, jedan od komandanata YPG, veoma frustiran potezom Kremlja: "Imali smo neke sporazume sa Rusijom. Međutim, ona ih je iznenada zanemarila i izdala nas. Oni su nas očito prodali".
Međutim, direktne ili prećutne geopolitičke nagodbe velikih sila zarad trenutnih interesa - opet na štetu Kurda - neće voditi dugoročnoj stabilnosti i prosperitetu na Bliskom istoku. Naprotiv, takvi aranžmani su kratkog daha jer počivaju mnogo više na odnosima moći i geopolitičkim kalkulacijama nego na principima - do nove krize kada će se pitanje položaja Kurda postaviti u još dramatičnijoj formi.
